ВРАТА СПИРАЛНИХ МИСТЕРИЈА

ВРАТА СПИРАЛНИХ МИСТЕРИЈА
ВРАТА СПИРАЛНИХ МИСТЕРИЈА. Пруге на небу - Колосеци планетарних мистерија - Врата Звижда (седиште Заветина)

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 19. јануар 2016.

СЕНЗИБИЛНЕ ПЕСНИЧКЕ СТРУНЕ / МИЋО ЦВИЈЕТИЋ

                         
Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Већ четири деценије Мирослав Тодоровић обликује своју песничку  творевину, промишља загонетне и сложене феномене живота и света, дароване му, радосне, пролазне и болне, тренутке у вечности. Обликује разуђено и препознатљиво песничко дело, истрајно и доследно, уграђујући у њега, неуморно, нове белутке, које је промислило и извајало велико животно и песничко искуство. У његовој поетској орбити су људске ведрине и таме, сванућа и свитања, расуте звезде, али и хладне звезде и судбине, светлости и сванућа, црно у боји и потоње верзије,  тамно и дубоко, небеско и земаљско, свет и светиње, станишта поезије. Као и оно кључно исходиште, песника и човека, када се све сумира, посебно смисао живота и певања: После свега.
По налогу професије, а путничке страсти, видео је и нешто света, па и далеког. Из тога социјалног миљеа су летеће бараке и теренске свеске, теренци и њи’ове душе. Било је и циљаних путовања, у духовно блиске просторе. Посебно путовање за песника представља повратак у родну Трешњевицу, где се живот и свет другачије виде, а одакле се и имагинативно путује. Неретко, и када се нигде не макне са кућног прага.
Досадашњи песнички корпус Мирослав Тодоровић је у истој години приновио са две књиге: Грчка свеска (Прометеј, Нови Сад, 2015) и Божја визура (Центaр за културу, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015). Обадве, свака на свој начин, леп су и драгоцен принос једном респектабилном поетском опусу. Текст који следи, само је кратак запис о песничком путовању до егејских вода, колевке европске цивилизације, митологије и песништва.
Књига Грчка свеска није обичан путнички бедекер већ духовно просветљење за песника, пловидба кроз простор и време, стварно, митско и метафизичко. Боравио је на блиском мору у јунско време, узастопно три пута (2011, 2012, 2013 где је песничко семе клицу заметнуло, изворно песнички обликована Грчка свеска. Њени развијенији стожерни садржаји зачињени лирским фрагментима и минијатурама, сабирана и документарна грађа. О виђеном и доживљеном, сањаном и имагинираном, са којим напоредо настаје и развија се песма, обликује певање. Вођен лепим речима Емила Сиорана, које наводи као мото књиге: «Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора...» Следећи ову поруку, као да је из морског песка и пене, на античким врелима песме и песништва, настајала ова збирка, «између неба и земље»  Такође, био је песник и на трагу Кавафија, његових пловидби грчком антиком, ишчитавања мора и мита. Као и великог Пола Валерија, који је овај свет промишљао са азурног видиковца родног Сета, обликовао своје поетске визије у Медитеранским записима и другим дневничким,  филозофско-лирским белешкама. Можда то чини и сада, у родном граду где почива, у оностраном свету дописује Гробље крај мора.

Смисао путовања у колевку песништва лепо сажима Мирослав Тодоровић у посвети аутору ових редова (у коју је, као и у поетски уводник другог дела књиге,  уградио и неколико његових поетских опсервација о путовању), где га позива «да чује шум таласа да га светлост митског и егејског, из стихова ових обасја, јер путовати се мора, јер путовање као и певање , «увек има виши циљ, космички смер».
Што је нашег песника, пре свега и после свега,  на ово путовање водило; да трага за вишим смислом, сабира своје крхотине живота у поодмаклим годинама, да буде сам и са собом. У суочењу са непролазним, вечним и митским, да песмом говори. А мит је, по неким умственицима, прва и прва повест човечанства.
У невелику дводелну књигу, само са једним предахом, уводи песма «Животна мрежа» (Бојанина прича), узбудљива исповест младе жене са наших страна, водича на једној од прекрасних егејских туристичких дестинација. Уплетене у монотону и испразну мрежу свакодневнице, у којој доконим туристима и незаинтересованој већини показује знаменита митска и историјска места, свакодневно понавља исту причу («Ја сам грамофонска плоча»). Живи у замци лета и у прелепом месту, испод планине на којој су некада боравили Богови. А  кад сезона прође, влада пустош у чаробном месту, пустош и самоћа и у њеној души. Чами са мужем Јоргом, кога је у младости уловила, на начин, вели она, а преноси песник, подобан древној митској причи. Све до новог лета, обесмишљени живот, врти се у круг, када се понавља  прича, врти иста грамофонска плоча.
Један део ове песничке књиге на читалачку трпезу износи и више других примера у којима је опсервиран потрошачки менталитет, испразна задовољства покривају се куповином безвредних сувенира и других дрангулија, који су непримерена  компензација духа и даха антике. Безвредан пртљаг који се носи. У временима кад је уместо античких богова и митова, врхунско божанство Евро. «Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошачке грађе: све се срозало до сопствене пародије,  до самопорицања», закључује у поговору песник Братислав Р. Милановић.
Додуше, међу туристима се увек нађе неко коме је битније шта понесе у себи него у свом материјалном пртљагу. Зато је и Бојана  свесна коме прича и зашто прича; њен лирски монолог има слушаоца, песника, који препознаје виши смисао, па и суштину њене приче. И о томе Мирослав Тодоровић исписује ланац својих песама, целовитих или уланчаних од  фрагментима и лирских минијатура. Прави вредносну  динстинкцију између ефемерног и вечног. Занесен егејском плавети, причињава му се да су богови «преображени у облаке», што му говори песма, која, упоредо, уз доживљено настаје. Иза плавети је скривена тајна постојања, небо и пучину дели линија хоризонта, која је и «линија песме». При свему је песнички субјекат актер збивања, па и када, незнајући где је допао, испод Олимпа загледа «камен прука» и «чудесно беле кругове»:

«Мотрим ту слику уз шумор таласа,
видим стихове за које не требају речи
земаљских песника».

А Тодоровићеви стихови су, у преплету, и реч и слика. И овде и другде.
У изузетној песми «Срце које цвета», песниковu душу је посебно фасцинирало цвеће које расте у дупљи старог, оронулог и натрулог платана: «Цвеће буја у његовој рани»; «Умирућег платана срце као да цвета», што је песник документовао и фотографијом, уврстио је у књигу. Што су и други туристи учинили: «Путују светом разгледнице». Међутим,  они и песник су паралелни светови. Песниково око види виши од сирове збиље – сведочанство о неуништивости живота и подмлађивања света. Метаморфозу, по вишњем налогу, из једног облика у други. Његова имагинација, већ у датом тренутку, обликује песму, позлату речима:

«О томе се песма већма склапа
У њој ће стари платан
С мојим погледом на Олимп
Бити ко у бајци златан».

Песма «Стихови о светим иконама» има два вредносно супротстављена дела. Први је у радионици икона где, чак, Гркиња држи и курс о њиховој изради, али и где се продају иконографски ликови светитеља. Сумњиве израде и порекла, са привлачно ниским ценама. Што је потрошачка хистерија такође материјализовала. У другом делу је виши вредносни смисао, једно путовање са изворним доживљајима и утисцима. Кроз ововремени и митски простор и време:

«Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињацима
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С којег нас богови мотре
У светлост преобраћени».

Егејска плавет и плаветнило неодољиво фасцинирају песника, па их у више стихова апосторира. И богове, који, «преображени у облаке / Носе врхове Олимпа». А у једном препознаје: «У облаку над Олимпом / Завичајни облак». Призива драге пределе, као Црњански, из даљине. Озарен је шумовима и шапатом мора,  гласовима даљине, пејсажом у коме дамара душа. Јутарњом светлошћу мора и таласом што запљускује обалу, који изнова враћа песничку мисао у завичајне просторе:

«Све речи су у овом таласу
И онај мој поток у завичају
Исти су род у том сјају
Што се на обали песме расу».

 Фасциниран је линијом хоризонта: ЛИНИЈА хоризонта држи површину мора на коју се небо ослања. Којој се Мирослав Тодоровић враћа и у другом, мањем делу књиге, Грчка свеска, 2. Где, у окриљу егејског мора и неба, готово наизменично, понекад и у преплету, снатрећи наоколо и понирући у себе, пребира и сабира свој живот. Наднесен над општељудским, и својим, поразима, самоћама и узалудним  пословима. У песми насловљеној властитим именом, поручује: «Чујем узвик свог живота / Из песме коју још увек сањаш». У елегичним стиховима, док седи на егејској хриди, размишља о пролазности и расутом животу, слуша своје године и ненаписане песме. Призива у сећање оно што је расуто у стиховима и другде. Неке песме исписује у хаику форми, а неки фрагменти су у густој форми максима: Линија хоризонта: «ОКО људско види да се спаја / Оно што се у даљини раздваја». И: «Око пуно пејзажа. / Житна поља / И поглед ка хоризонту / Плаветнило». Мотри: «ОЛИМП се заогрнуо / Облацима Мисао / Бозима».
Док слуша «окамењену тишину», песник је и у своме реалном времену. Њему је јасно: «ПРОШЛО је време митова / Бог мора превози туристе / Обилазе острва». Али, ипак, њега води друго осећање, а и у овај егејски миље, где се оглашава вечно и вечност, га је довело: «Глас Божји / Стих будући». «Осећање да си све и очевидност да си ништа», како гласе речи Пола Валерија, које уписује у уводник  песмотвора «Мисао песме». Песник  мотри и Кавафијев стих. Грчки га песник, митова и мора, «уместо мене записа»: Сјајно плаветнило јутарњег мора. Док , као у пену расути талас, наш песник сабира себе: «Странице земаљске књиге».
И у књизи Мирослава Тодоровића Грчка свеска оглашавају се сензибилне песничке струне. Као да из егејске стварне и митске даљине и дубине допиру са шумовима  морских таласа. Још један пажње вредан песников плод, стиже, после свега.


четвртак, 14. јануар 2016.

Dve pesme iz najnovije knjige pesama Ljiljana Stejić "AM"

VEKOVI

Otplovjo prošli vek
ne možerno ga se odreći
Kao istrošeni džins
ispran snzama
pohaban i odrpan
kao pocepana mapa
kroz vidljivu rupu
iscurilo more
ode Domovina
i s njom sve dotle sveto

Otplovio vek
uz vatromet bombi
„milosrdnih anđeia" koji su
braneći nas od nas samih
ganjali sve što je
davalo života
čak i božje anđele
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

Stejić, Ljiljana, 1952 –
   AM /Ljiljana Stejić: Pogovor Dušan Stojković. – 1. Izd. – Smederevo, Arka, 2015 (Smederevo: Arka Press). – 115 str.; 21 cm. – (Biblioteka Arka).

Plačući za otkinutim rukama
mahali smo mu patrljcima
jedva stojeći na protezama
pevaii tužbalice i radosnice
slomljenim glasom
iz presecenih grla

Pretili smo nevidljivim silama
usahlim vidom umirućih očiju
preklinjali za svetlost
slepu svetsku porotu
bez imalo savesti
s nadom prigrlismo novi vek

i kao svedoci i kao osuđeni

zanja korica, izvod iz recenzije D. Stojkovića

PROŠLI VEK

Nije nam bio naklonjen
kao da nije bio
nama namenjen

tu su nas
sustigii demoni
i ratnickim plesom zavarali
i skuvali u loncu istorije
nedužne nas žigosali

još zjape rupe
prenatrpane žrtvama
još se traže porodice
i oteti organi
još žive u nekome
još nas sapliće
ubilačka trulež
užad stradalnika
psovke osvetnika

njegove ruke još nas guše
 još se klatimo
na njegovoj kuki
sa njim oko vrata
zalogaj pogače
umačemo u so
koja se još uvek
u živu ranu
sa njega sipa

_____________  Beleška o autorki. -  Ljiljana Stejić (Bečej, 1.952) - pesnik, krifičar, prevodilac, urednik. Završila je studije i specijalizirala pedijatriju na Medicinskoni fakultetu u Beogradu. Radni vek je provela u Medicinskom centru „Sveti Luka“ u Smederevu, u kome je bila načelnik Dečjeg dispanzera. Od samog osnivanja Izdavačke kuće Arka (1992).. zamenik je glavnog i odgovomog urednika.
Poeziju, književnu kritiku i stručne tekstove objavljivala je u više listova i časopisa u Srbiji. Nagrađivana je prvim nagradama na pesničkim festivalima u Vrbasu i Kikindi, kao i na Međunarodnom festivalu poezije Smederevska pesnička jesen (Prva nagrada publike).
Objavila je knjige: Besede o hramu (eseji), Kasno uzletište i Am (poezija).
Priredila je izbor poezije Rastočeno vreme Milene Vukoje Stamenković.
Poezija joj je prevođena i objavljivana na makedonskom, ruskom, bugarskom, francuskom, nemačkom i engleskom j eziku.
Prevodi sa makedonskog, poljskog i francuskog jezika. Sa francuskog je prevela knjigu Nebeski instinkt Silvian Dipui, sa poljskog Povodac Aleksandra Navrockog, a sa makedonskog izbor poezije Otići u Prespu Rista Vasilevskog i romane: Arlekin praznih ruku Trajčeta Krsteskog, Sudbine sa AI Ashara Trajana Petrovskog, Ja, Tito i Miki Maus Blažeta Minevskog.
       Knjiga  se može poručiti direktno od izdavača: IP ARKA SMEDEREVO, 11300 Smederevo, dr Miladina milića 3, tel. : 026.646-980. E – mail: arkasmed@yahoo.com


среда, 13. јануар 2016.

НА НЕБУ ЈЕ ШИРОКО УТОЧИШТЕ / СЛАВИЦА ЕРДЕЉАНОВИЋ ЦУРК

НА НЕБУ ЈЕ ШИРОКО УТОЧИШТЕ


Када више не будемо знали
ко смо и зашто смо,
ни како ћемо, ни куда ћемо,
Данас ће бити велико као Јуче,
а Сутра неизвесно сиво слетање.

Само мирно, без панике,
склопимо уморна крила
док се још сломила нису,
затворимо споменар,
спалимо жеље, угасимо светло
и склизнимо нечујно у нигдину.

Ако имамо среће на том путу,
наћиће се неко да нам дланом
угаси последњу искрицу у оку,
обрише сузу и махне нам.
На небу је широко уточиште!



МР СЛАВИЦА ЕРДЕЉАНОВИЋ ЦУРК (1954), дипломирала  на Сликарском одсеку Факултета примењених уметности у Београду 1979., у класи проф. Рајка Николића. Магистрирала 1983. на истом факултету у области зидног сликарства код проф. Градимира Петровића. Радила као професор Цртања и Сликања у Уметничкој школи у Нишу од 1981-2004. Педагошки рад наставља на Факултету уметности у Нишу, где од 2004., као ванредни професор предаје Монументално сликарство-Зидно сликарство. Члан УЛУС-а од 1983. и Групе АРТЕ од 2010. Имала је 20 самосталних изложби и учествовала на 133 групне изложбе у земљи и иностранству. Њени радови се налазе у јавним и приватним колекцијама. У протеклој деценији реализовала је 45 витража и 6 мозаика у земљи и иностранству. Израдила је 110 ликовних решења по којима су реализовани монументални колажи од текстила. На Бијеналу у Венецији 2001., др Мирјана Теофановић, историчар уметности и међународни судија за дизајн у области текстила, представила је 21 колаж од текстила као нови вид стваралаштва у текстилу. Тај опус је био приказан и на самосталној изложби у Нишу. Реализовала и 18 ликовних решења из области графичког дизајна. Објављено је 6о библиографских јединица о њеном раду, а 10 значајнијих јединица су: 1984., Загреб, Хрватска, Откупна награда за цртеж Министарства за културу Хрватске; 1987., Приштина, Србија, Прва награда Галерије Рамиз и Боро на изложби Жене сликари чланови УЛУС-а; 1989., Ниш, Србија, Прва награда Сићевачке колоније; 1999., Чачак, Србија, Златна медаља Михајло Пупин за дизајн производа фирме Corona на Сајму иноваторства Србије; 2010., Нови Пазар, Grand prix на 1. Међународном бијеналу радова на папиру; Ниш, Србија, Галерија Србија, 2001.; 13. Мај Скопље, Македонија, Галерија удружења ликовних уметника Македоније, 2008.; Бар, Црна Гора, Галерија Велимир А. Лековић, 2010.; Ниш, Србија, Галерија Арт 55, 2011/12.

       Госпођа Ердељановић први пут објављује у Заветинама
           Видети више о ауторки: Друкчија, непозната, скривена Србија

Популарни постови