733. BEZUSLOVNA POBUNA - ZAŠTO ĆE HRISTOS MORATI DA DOĐE???

Neotkrivene prirodne lepote Srbije | Klisure, pećine i kotolovi oko Svrl...

НЕВИДЉИВИ ФРОНТ НЕВИДЉИВЕ СРПСКЕ ПАРТИЈЕ

 

Тај фронт се шири из дана у ноћ. Тај фронт нема свог Вожда ни лидера. Њиме руководи Целокупно памћење Срба. Небеска Сила, хорови небеских Бића.

Толико овог тренутка може да се каже.

Све остало је, уосталом, индиректније речено.

Ко хоће да се бори за земаљску власт, мора да ослушкује и извршава вољу највеће и сасвим невидљиве партије.  

Мора прво да победи себе! коме није јасно, нека поразмисли. Ако му није јасно и после дугог размишљања, нека потражи неког верујућег да му помогне, уразуми га,објасни му...

 

 

 

Невидљива борба 

    Борба  на коју хришћане позивају сви свети Оци-подвижници назива се „невидљивом борбом“, то јест „невидљивим ратом“, јер је „невидљива“ за спољашне људске очи, будући да је „унутрашња“, да се одвија „унутра“, у души човековој. У старини су основе те борбе биле добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је  обавезна за све људе који се називају „хришћанима“, без изузетка, јер су руководећа начела ове борбе изложена у Јеванђељу, књизи намењеној свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, од такозване „епохе хуманизма“, долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу себе да сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу то да су „светски људи“ и да испуњавање свих црквених одредаба, захтева и традиције за њих није обавезно онако како је обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. „Ми нисмо монаси нити свештеници – почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно“. Појавио се немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, према држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као против нечега што толико притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности.

    Шта је то „невидљива борба“? То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство… У јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме ми стално можемо само да стремимо, без могућности да га икада у потпуности достигнемо овде, на земљи. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрекидни рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишен идеал изражен је кроз речи Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћане неопходно да љубе не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству на многим местима кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: „Будите свети, јер сам Ја свет“ (3 Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слодоби душе од ропства греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, разуме се само по себи, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер и Христос Спаситељ, Који је позивао на светост, дошао је на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на непрестану борбу против греха – на „невидљиву борбу“.   - извор : Архиепископ Аверкије...   

 

Misterija HRama – Tvrđava Ram

Da li Najdanovi krugovi liječe?

ТВРЂАВА КОЈА ДОКАЗУЈЕ ДА СУ СРБИ ЖИВЕЛИ У УРЕЂЕНОЈ ДРЖАВИ МНОГО ПРЕ НЕМА...

Жвандра Лили

1,57 хиљ. пратилаца

Бранговић или Браниг је средњовековно утврђење на западним обронцима брда Бранг у селу Бранговић остаци града налазе се на десној обали реке Градац. Развалине града народ је звао и Бежане јер су се ту склањали пред Турским нападима, такође се назива и Јеринин град. Бранговић је тврђава, која се налази на 5 километара јужно од Ваљева, а назив је добила по најближем засеоку јер ово утврђење се по досадашњим истраживањима не помиње у историјским изворима. Подигнуто је на високој стени изнад реке Градац на чијем врху је смештена Донжон кула, од које се другим бедеми спуштају низ оштру падину на којој се налазило насеље до саме реке. Утврђење је неправилног вишеугаоног облика дужине 320м и ширине 220м, највиша тачка се налази на надморској висини од 441м а најнижа на 268м, сачувана површина утврђења износи 3 хектара што представља до сада највеће такво утврђење у Србији. Остаци рушевина нам указују да су зидине утврђења биле од притесаног камена и кречног малтера. Утврђење је подигнуто тако да са две стране оштре литице ојачане бедемима онемогућавају приступ, са треће је чува Донжон кула која је подигнута на крају уске окомите стене којом је једва могуће проћи, док је са четврте стране заштићена самом реком. На највишој коти утврђења, са источне стране, налази се кула димензија 5x7m, која је имала одбрамбену улогу. Супротно њој на западној страни налази се кула на најнижој коти брда димензија 7,1 m са 6,6 m. За остале куле се претпоставља да су биле сличних димензија. На простору доњег града налази се рушевине цркве с краја V или почетком VI века, која је подигнута на темељима грађевине која је изгорела у IV-ом веку, димензија 13m са 9m. Поред цркве пронађене су још 2 просторије које се надовезују на цркву и гробница, димензија 2 пута 1 м са скелетним остацима 4 особе. Локалитет се налази под окриљем Градца и поред манастира Ћелије. На основу обављених истраживања, утврђено је да је град подигнут још у 6. веку и да је служио као епископско седиште за тај део Балкана. пошто су у остацима једнобродне цркве у њему, пронађени остаци епископског престола. Истраживања су такође показала и да је тврђава и град у њој, разарана и обнављана неколико пута, да би у X веку била потпуно напуштена и препуштена зубу времена. Истраживања на овом локалитету су почела 2004. године и тада се мислило да је реч о Ромејској тврђави из 5. века међутим каснијим ископавањима је утврђено да је ово утврђење коришћено још од 3 века као војна тврђава, а најстарији слој до кога су археолози стигли сеже у праисторију, у гвоздено доба када се на овом месту налазило насеље утврђено бедемима. Што значи да је ово место имало континуитет насељавања одувек. У најмлађем археолошком слоју који је највише оштећен ерозијом и ископавањима дивљих археолога нађени налази су недвосмислено указивали на то да су Срби овде живели у континуитету до 10. века када је град напуштен, а што се поклапа са ратовима кнеза Часлава који су вођени против Угара. Часлав је био Српски владар из династије Влатимировић, отац му је био Клонимир, а деда Стројимир кога већина вас памти по Стројимировом печату. Доњи део овог утврђења је служио за цивилно насеље, а горњи део где се налазила велика донжон кула имао је искључиво војну сврху. Цивилно насеље се развијало поред античког пута кроз кањон реке Градац, пут је спајао долину Колубаре са Ваљевским планинама и Подрињем који су обиловали рудним лежиштима сребра, бакра, олова и злата. Овај путни правац је даље водио до источне Босне и Далмације Салоне. Па из свега може да се извуче закључак да је само утврђење имало битну намену. Штитило је околне руднике, као и пут којим се обављала трговина, а занимљива је чињеница да се баш овим путем стизало и до Салоне која је била Архепископија Срба још из времена Свевладовића. Па ако све узмемо у обзир ово утврђење јасно указује да су Срби живели у уређеној држави много пре него што то званична историја тврди. Да су се бавили рударством, као и трговином рудама. Ова тврђава доказује и да је црквени живот био значајна карика у тадашњој Српској држави а сама грнчарија која је нађена у археолошким истраживањима ове тврђаве са симболима рибе за које појединци тврде да су варварски симболи, вероватно заборављајући чињеницу да је симбол рибе био симбол у првим годинама хришћанства, тачније у ранохришћанском периоду, а Срби га имају на својим посудама и то опет потврђује чињеницу да Срби нису хришћанство примили у 9. веку за време владавине краља Мутимира већ много пре још у апостолско време. Ово утврђење поред тајанствености самог града чува и сведочанство о хришћанству у Србији. Поред остатка ранохришћанске богомоље у високим стенама око овог утврђења налазе се многе пећине, келије где су средњовековни монаси тиховали. По тим испосницама је манастир Ћелије који се налази у непосредној близини Брангович тврђаве добио је име.

Zaboravljena seoska domaćinstva na prodaju za malo para

Ma kakva svadba, došla sam na troje djece

Ne bole mene moji žuljevi, boli nepravda

NEĆETE VEROVATI - Junačka „ruka” Mića iz Prilipca

Истинита прича која се догодила у земљи Србији, у манастиру Ћелије у вре...

МЕТ ИНТЕРВЈУ: МИЛАН НИКОЛИЋ ИЗАНО, БУДУЋНОСТ СВЕТА ПРИПАДА СЛОВЕНИМА (БЕ...

Skrivena istorija - Jezuitski projekat RUMUNIZACIJE

Prvi serijski ubica u Srbiji je žena: Ubila je 150 ljudi bez griže savesti

SRPSKI ARHEOLOZI SVEDOČE O CIVILIZACIJI SRBIJE I AUTOHTONOSTI SRBA

Вороны "Троллят" Котов, Собак, Крыс и Даже Змей....

Vučić i globalisti uništavaju zaostavštinu srpskog heroja Miladina Zarić...

Професор Радован Дамјановић - Руска властелинства у Србији и Црној Гори ...

ГЕОГРАФИЈА СРПСКО-СРПСКОГ РЕЧНИКА - РАДОВАН ДАМЈАНОВИЋ

Очински савети и Духовне беседе

Старац Пајсије - Чување савести

VAMPIRI - Bernard Ljubas