За 2021.
* *
* *
...Прокопиевдан...Наша летња слава, (покојна мајка говорила - Млади Св. Аранђел)... Огњена Марија...
Од Видовдана, па све до Велике Госпође, у време великог школског летњег распуста, уживао сам на нашем салашз крај Пека (и на имању "Преко Пека" скоро неограничену слободу рајског врта. имали смо и наше речно острво, наш вир, нашу плажу... за разлику од друге сеоске деце,сличног или приближног имовног стања... Никада нисмо били гладни!... Река је била пуна добре рибе. Воћњаци су добро рађали. Преко Пека је било и по неколико великих пласова сена... Патлижани су расли и из крова нашег обора на салашу. Дудињке беле, суре, црне, крупне...Не само да смо ми, деца, увек били сити, него и рибе у реци...
Време је објављивала, или подсећала на протицање, наша мајка. За коју је најважнија брошура у то време била, не нека књига, него православни, црквени календар. За оца је од књига у кући у то време, најважнији, био савезни кривични законик.
- Од Светог Илије - сунце све милије! - знао је да каже. Званичним тоном, као покојни деда Пера са Бандере (или Паљевина), нашег старог заједничког фамилијарног имања, на којем је од Лукића последњи остао само тај наш драги и верујући "Пера ла Бандера". није био Влах, већ Србин, али женио се Влајнама... Сад им је имање запустело, потомци су се последњих деценија распрсли по Европи, и ђубре аустријска и немачка гробља, док иом дедовину окупурала зова, оструга, шајали и вуци. Испричао сам одавно, како смо моји синови и ја, тражили гробље на којем је сахрањен , тај наш покојни деда-стриц- висок, скоро двометраш, као сви стари Лукићи - они што се доселише оз Јасенице близу Шаркамена (Неготин), овде, у Звижд, пре скоро четврт миленијума, у време пред Први српски устанак... Деда Пера би понекад, причајући о кукурузу, рекао гласно: - Подржи ме, Боже, на три жиле до Светог Илије... (А после може суша да траје колико хоће, кукуруз ће наводњавати ноћна роса.)
Чудно - написао сам толике књиге, разне, а ни једну о покојном оцу и нашој мајци Наталији, родом од Банкера (мишљеновачких Стевића, Ранисављевића) ? Зато што сам био окренут другим стварима, важним и неважним, а не - шумској реци брзавици - годишњем календару који је текао кроз баш живот од најранијих дана, све до матуре, када смо и брат и ја, због школовања, напустили родно место, и скоро потонули у велеградслу униформовност, безкалендарност, некакву амбициозност која, изгледа, увек води ка амбису, илити расцепљености, шизофренији...
Волим лета у Звижду и Хомољу, дуж Дунава. Лета на Мирочу, и крај лета усред Феликс Ромулијане.Наш отац је сањао да обиђе крај из кога су се доселили наши преци, али је стизао само до Јабуковца и Штубика, не до Јасенице,иако је тада био најближе том селу. Он је тада ишао до Штубика пешке са трговцима волова, и то је трајало неколико дана. Путовали су апостолски, преко предивних планина, о којима је касније често причао. Али... никада нисам подстицао да да опише то своје путовање. То растојање није мало,али тада је било пуно тих пречица, стаза и богаза, којима је свет циркулисао, како би то рекли сеоски учитељи. Б. и ја смо га савладали аутом којим је она допутовала из Шведске...Чинило се, да је то арстојање кад се путује таквим аутом - мало. А онда смо често "шпартали" оцом рутом - Звижд - Мајданпек - доњи милановац - Поречка река; понекад смо ишли и даље, кроз пределе Ђердапске клисуре од којих застаје дах. Ти предели су је омамљивали, због њеног покојног старијег брата, капетана и потајног песника, који ју је возио скоро сваког лета заједно са њеном децом, да не би заборавили да воде порекло пшо мајци од Срба, да нису Швабе о Шведи. И недостају ми та лета. И недостаје ми и Б, дефинитивно...
(наставља се)
Нема коментара:
Постави коментар