Тај фронт се шири из дана у ноћ. Тај фронт нема свог Вожда ни лидера. Њиме руководи Целокупно памћење Срба. Небеска Сила, хорови небеских Бића.
Толико овог тренутка може да се каже.
Све остало је, уосталом, индиректније речено.
Ко хоће да се бори за земаљску власт, мора да ослушкује и извршава вољу највеће и сасвим невидљиве партије.
Мора прво да победи себе! коме није јасно, нека поразмисли. Ако му није јасно и после дугог размишљања, нека потражи неког верујућег да му помогне, уразуми га,објасни му...
Невидљива борба
Борба на коју хришћане позивају сви свети Оци-подвижници назива се „невидљивом борбом“, то јест „невидљивим ратом“, јер је „невидљива“ за спољашне људске очи, будући да је „унутрашња“, да се одвија „унутра“, у души човековој. У старини су основе те борбе биле добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је обавезна за све људе који се називају „хришћанима“, без изузетка, јер су руководећа начела ове борбе изложена у Јеванђељу, књизи намењеној свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, од такозване „епохе хуманизма“, долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу себе да сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу то да су „светски људи“ и да испуњавање свих црквених одредаба, захтева и традиције за њих није обавезно онако како је обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. „Ми нисмо монаси нити свештеници – почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно“. Појавио се немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, према држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као против нечега што толико притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности.
Шта је то „невидљива борба“? То је
она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао
хришћанско савршенство… У јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан
необично узвишен идеал, ка коме ми стално можемо само да стремимо, без
могућности да га икада у потпуности достигнемо овде, на земљи. Зато се
пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално
кретање напред, за непрекидни рад на себи, за искорењивање зла у својој
души и засађивање врлина. Овај необично узвишен идеал изражен је кроз
речи Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћане неопходно да љубе не
само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку
закључује речима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац
ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству
на многим местима кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског
савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој
саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске:
„Будите свети, јер сам Ја свет“ (3 Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско
савршенство састоји се у светости, то јест у слодоби душе од ропства
греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од
греха, призвани су, разуме се само по себи, сви људи без изузетка, а не
само свештеници или монаси, јер и Христос Спаситељ, Који је позивао на
светост, дошао је на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и
ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе,
како лажно безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су
призвани на непрестану борбу против греха – на „невидљиву борбу“. - извор : Архиепископ Аверкије...
