RS 1:32 / 6:14 о. Љуба - КАКО БОГ ОТКРИВА СУДБИНЕ ЉУДИ?

Гледам ову слику...

Баш ову.

..

Снимљену пре дванаест, односно тринаест година. У дому наших родитеља.

То је степениште, део степеништа обраслог лишајем, маховином, испред тзв. Велике магазе. Део бетонираног дворишта.  Фотографија с десна снимљена је почетком јануара 2009. Фотографија с лева средином 2010. 

Пре тринаест година, као да беше пре тринаест векова!

Нисам чувао фотографије, које бих снимио. Нисам био мајстор за фотографије и тзв. селфије. Има много бољих од мене у томе.То сам схватао временом, упознајући на интернету милионе и милионе фотографија, и одушевљавајући се њима. А онда их заборављао.

Али ову фото-монтажу памтим, као да је фреска североисточне Србије. Чије лице волим, тј. заволех прекасно, као и једну жену, која је боља у много чему од мене, па и у фотографисању. Она ми је скидала повез са очију. Није тешка реч: као да сам деценијама имао повез преко очију, пре свега за свој ужи завичај, а то је грубо речено североисточна Србија, тј. тај крај од Раброва и Голубца  гледано низ Дунав, до Лепенског или Госпођиног Вира, и до Неготина и Зајечара богме, па ако хоћете до Феликс Ромулиане, до Гамзиграда и гроба мајке Императорове - Ромулијане. 

Враћајући се са свих послератних  војних вежби, мој отац је волео да прича, да се ослобађа доживљаја са тих вежби - на које су га терали иако није имао неки високи чин који је стекао крајем рата, 1944-1945. И тад је причао, први пут сам чуо причу о Гамзиграду, и величанственим рушевинама остацима императорског комплекса, где су, наводно војници купали коње. На тим маневрима. 

Оцу Михаилу дугујем захвалност и на јакој свести о нашим прецима, који избегоше пред Први Српски устанак 1804. године из села Јасенице, код Неготина, у влашко село у Пеку, Нересницу. Бежали су од зла турских зулумћара. И зауставили се, прво у Нересници, а онда су, опет, морали да беже низводно  Пеком, до Мишљеновца, где пођубрише прво Старо Гробље на стотинак метара од Лукићске Мале, па затим Гробље у Поточићу. Тамо леже кости оних које смо запамтили - наших прадедова, дедова, очева, мајки, стричева... Михаило је био поносан на свог прадеду, прегледача бобичавих свиња и народног посланика Димитрија, који погибе крајем друге године Првог светског рата враћајући се из (претпостављам) Текије, где је имао кафану у ортаклуку. Уопште, покојни отац је имао ванредно памћење као и несумњив дар приповедача, као уосталом и наша покојна мајка Наталија. Отац је одувек желео да види Текију, да обиђе Јасеницу, али жеља му остаде неиспуњена. Ја сам касно почео да возим ауто, пред крај очевог живота. Нисам успевао да стигнем да научим да возим на време. Као што нисам успео ни у много чему другом.

Јасеницу сам видео са Лејдиком, на путу за Феликс Ромулијану. Заправо, журили смо, нисмо сишли у само село, него смо се зауставили крај ретких кућа тога села покрај пута. (В.С. Шаркаменац је обећавао да - кад се  за то укаже прилика - ме упозна са Јасеницом мало боље и изблиза, пошто је рођен у том крају, али... )

Да скратим. Да се зауставим на маховини. Бог ми је, или анђео чувар, послао ту жену да ми скине повез са очију и да видим право лице мог најужег завичаја, лице обрасло маховином и лишајем, на жалост.

Да се отрезним у Јабуковцу или Штубику од света пред том народном сеоском архитектуром која опстаје у неком свом последњем стадијуму и која је за мене била сензација, као и поглед са  виса изнад Гамзиграда, тј. са места где је укопана Императорова мајка - Ромулијана.

Али, исту такву лепоту сеоског народног неимарства имао сам прилике да погледам и на Радан планини, или у Пчињском крају, Трговишту, на Старој планини, где ме случај комедијант водио као какво ђаче на екскурзијама, тим крајевима Србије, чија су лица, такође обрасла маховином и лишајевима...

Седећи на том степеништу Велике магазе, нарочито лети, могао сам да се кад бих био сам, удубим у један свет који је имао свој непоновљиви сјај док сам био дечак, и младић, и који се бранио од пропадања на свој начин. То степениште, некад док је био деда Станко жив (1892 - 1955) није било од бетона, већ је било од дебелих поцрнелих багремових талпи, пошто тада није било наткриљено верандом, као данас, тј. јуче - седамдесетих минулог века. Тај свет у којем сам живео и одрастао, имао је свој мерак, патину и чврстину...

Тај свет је - одливањем наших земљака - у Европу, упркос свему томе, почео да тоне у тишину и успомене... У неповрат...

 

Уторак 19.07 .22  Око 3 и нешто предзору...