Бранкица Терезија или Јављају се тумачења да је Бранкица пробни балон, да изнети став представља опипавање терена по налогу Владе Србије. Глупост, у садашњој политичкој констелацији Александар Вучић може да изгуби власт, сруши све што је до сада урадио и на своју политичку будућност стави катанац, само ако Србију насели Арапима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Арсеније Д.
• 
  Српски Јад Вашем

• Олујне године
• Завера без теорије
• КОМЕНТАР: Како убити Вучића

Сваке године Србија губи град величине Вршца. За 12 месеци близу 40.000 Срба више умре него што их се роди. Срби су у просеку најстарији народ у Европи, одавно испод минимума биолошке репродукције. Косово, економија, развој, ЕУ, сарадња у региону... све је то могуће и поправити и исправити (кад-тад) али само уз један услов: да Срба буде.

За веровати је да ће се овим питањем Влада Србије што пре позабавити. Не само доношењем одређеног закона - подразумева се, наравно - већ успоставом неке врсте ванредног стања у Немањиној, с циљем да се најпре успори, а онда и заустави демографски суноврат народа по којем Србија носи име.

Али, гле чуда, један високи државни службеник, зове се Бранкица Јанковић, има решење за ову муку. Њој, истина, Срби нису битни, већ празна територија по земљи Србији, па предлаже да га попунимо досељавањем Арапа. Ова ингениозна идеја има олакшавајућу околност што не треба одвајати средства на превоз истих јербо су они, Арапи, већ ту, у Србији, у пролазу додуше, али можемо их зауставити за сва времена.

Бранкица Јанковић, иначе повереница државе Србије за заштиту равноправности, предлаже да Сиријцима, Ирачанима и... шта знамо ко се све налази у овој реци људи која недељама тече кроз Србију, понудимо могућност трајног насељавања, а један дилбер, њен истомишљеник, "политички аналитичар", држи да би тако нешто значило несагледиву благодет за Србију, посебно ако би овде, вели он, населили између 100 и 150 хиљада Арапа.

Масовно пресељење, или насељавање делова народа на територији друге државе - наравно, ако није последица ратних дејстава - одавно не постоји као решење проблема. Последњи је то чинио Стаљин, пре њега Марија Терезија и још неки Хабзбурговци. Идеја да се у пусте делове Србије населе припадници народа који етнички, културно, верски, немају никаквих додирних тачака с већинским становништвом, представља одсјај поремећаја свих могућих перцепција.

Јављају се тумачења да је Бранкица пробни балон, да изнети став представља опипавање терена по налогу Владе Србије. Глупост, у садашњој политичкој констелацији Александар Вучић може да изгуби власт, сруши све што је до сада урадио и на своју политичку будућност стави катанац, само ако Србију насели Арапима. Зашто би то чинио?

А како је онда могуће да државни чиновник (па таман да је побегао из неког Нушићевог комада) може овако нешто да предложи - уз све унутрашње монологе то не могу да објасним ни себи, камоли неком другом. Има тога код Срба, јавља се повремено, у разним облицима. Отуда Бранкица.

Бранкица Терезија | Политика | Novosti.rs

Како ће Загреб да обележи две деценије од погрома и прогона Срба из Хрватске: На параду 4. августа долазе војне снаге Немачке и Британије. Могућ прелет авиона Ф16 и хеликоптера "црни соко" ...

ОДНОСИ Србије не само са суседима, већ и са великим западним силама, озбиљно су уздрмани последњим дешавањима око сребреничког јубилеја, могли би додатно да се закомпликују већ за неколико дана - због плана Хрватске да годишњицу "Олује" - "прослави" војном парадом.

У Хрватској славе масовно убијање и егзодус цивила

Према нашим сазнањима, Загреб је свим чланицама НАТО упутио позив да учествују у маршу 4. августа, на двадесетогодишњицу почетка погрома, а позив су већ прихватиле војне снаге Немачке и Велике Британије. Извори "Новости" тврде и да се очекује долазак америчких борбених авиона Ф-16 и хеликоптера "црни соко", затим авиона из састава енглеског ваздухопловства, борбених авиона из Чешке и Мађарске, који би требало да прелете преко Загреба.

Шеф дипломатије Ивица Дачић поручио је да ће учешће страних војски на паради у Загребу Београд схватити као веома јасну негативну поруку према Србији:

- Нама су замерали што смо послали војску на војну параду у Москву, поводом обележавања победе над фашизмом. А сада су, на параду коју Хрватска организује поводом акције у којој је убијено више хиљада и протерано више стотина хиљада Срба, позване и војске неких других земаља. Њихово учешће сматраћемо антисрпским ставом.

ДАН СЕЋАЊАВладе Србије и Републике Српске договориле су се на недавној заједничкој седници да убудуће заједнички обележавају 5. август као Дан сећања на страдале и прогнане Србе. Тог дана биће одржан парастос у Цркви Светог Марка, одакле ће окупљени кренути у шетњу до Ушћа, где би требало да буде положен камен темељац за споменик страдалим Србима у оружаним сукобима деведесетих. Планирана је и свечана академија у Сава центру.

Иван Мркић, саветник председника Србије Томислава Николића, каже нам да је Дачићева изјава поводом евентуалног учешћа страних војски на паради коју припрема Загреб "сасвим оправдана":

- Србија ће с пажњом пратити на који начин ће наши суседи, али и остале државе, узети учешће у планираним манифестацијама у Загребу, које поруке ће се слати том приликом. Хрватска и Србија имају потпуно другачије виђење "Олује", за нас је то симбол страдања српског народа.

Како је "Новостима" речено у Главном стожеру оружаних снага Хрватске, "свакодневно стижу пријаве страних земаља за учешће у паради", али организатори засад не желе да открију ко ће све доћи у Загреб. На питање јесу ли позиви били упућени и војним снагама земаља у окружењу, па и из БиХ, из Загреба није добијена ни потврда ни деманти.

Главно обележавање "Олује" у режији хрватске власти, на којем ће бити комплетни државни врх Хрватске и страни амбасадори, биће 5. августа у Книну. Ових се дана ужурбано ради на уређењу града, на 24 градилишта. Биће отворен музеј "Олује" на книнској тврђави и постављен споменик Фрањи Туђману. На книнској тврђави јуче је била и председница Колинда Грабар Китаровић, која је обишла спомен-плочу на којој пише да су на том месту током 1991. "били заточени и убијани хрватски бранитељи у Книну од војне постојбе Капетана Драгана".

ПОСЛЕДЊА ВЕСТ

АМЕРИКАНЦИ НЕ ДОЛАЗЕ У ЗАГРЕБ!

Америчке војне снаге у последњем тренутку су отказале учешће на војној паради 4. августа у Загребу. Било је предвиђено да амерички војници учествују у самом мимоходу, а да изнад Загреба надлећу амерички авиони и хеликоптери. Протокол је предвиђао да из Италије до Загреба долети борбенои авион Ф16, али је све отказано и у Загреб стижу само два америчка генерала.

У Загребу је отказивање Американаца доживељено као хладан шок и разочарање. Иако је Загреб настојао свим снагама да убеди Американце да не отказују учешће то се на крају ипак догодило, па нису помогла ни уверавања на недавно одржаном Кроација самиту у Дубровнику. ”Новости” сазнају да је хрватска страна већ прошлог викенда, баш у Дубровнику, добила званичну информацију да амерички војници не долазе у Загреб. Наводно ни главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг није у Дубровнику показао велико занимање да дође на годишњицу „Олује“. Дипломати који су продужили боравак у Дубровнику кажу да је и српска дипломатија била веома активна последњих дана, уверавајући своје европске и америчке партнере да због стања у региону није добро да војници земаља НАТО-а дефилују Загребом.

Све је изгледније да улицама Загреба неће ходати ни енглески и немачки војници, иако је било најављено да ће војне снаге тих земаља иучествоватио на паради. За сада су учешће најавили Словенци, који ће послати десет гардиста и три авиона „Пилатус“.

У Министарству одбране које припрема војну параду и даље не желе да се изјашњавају које су земље потврдиле, а које отказале учешће на паради.

'Олују' славе уз НАТО авионе | Регион | Novosti.rs

ЂУБРИШТЕ ВРЕМЕНА / Зоран М. Мандић

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕЗ БРИГЕ, ЂУБРИШТЕ ВРЕМЕНА

Без бриге, ђубриште времена

Им своје споменике од

Мермера и свиле. Од фуснота.

Аутобиографија. Камењара

Обученог зеленом маховином

Ослободити се оклопа на брзину уз пут,

Искочити кроз прозор захукталог воза.

Имати смелости за кафкијанску огуљену

Кресту ускрслу посред темена. Одбацити

Оклоп

Нечег од јуче, од данас. Себе, куда?

Паланка заудара на поноћни урин

За зидом железничке станице.

Отуда прете са умрлица

Јунаци, обешени губитници

Без ограда и задршке, окачени

Као лагер листе у напуштеним

Складиштима.

На кога су чекали,

Ако је воз протутњао?

КОМЕНТАР

Као што свака песма има свог песника, тако би и свака песма требало да има подршку у формату коментара. Да се (са)зна шта је испало из претходног плана, који обично личи на потребу разумевања тајне судбине. Песма обично не зна за тај план и ко је рекао да је судбина мост који се изграђује према оном кога волите. Да ли је петљање у судбину судбина, Да ли је судбина нешто ендогено, или изнутра како то гласи на српском? У једној песми играо сам се са несрпским речима: ерор (заблуда), еон (вечност),  етеричан (нежан). Каритас (милосрђе), еуфемизам (уметање речи)... и осетио гушење у суровој туђини. 

После "конверзије"

У ВРЕМЕ "перестројке", војна индустрија СССР-а трансформисала се у цивилну, а фабрике које су производиле балистичке ракете почеле су да праве шерпе. Тај процес Михаил Горбачов звао је "конверзија", како носи назив и изложба фотографија руског уметника Илмара, коју после московске, одржане у парку уметности "Музеон", могу да виде и посетиоци београдске "Уличне галерије".  

Овај уметнички пројекат настао је недалеко од Москве, у граду који је током хладног рата био "забрањен". Ту се налазило средиште нукеларне одбране некадашње велесиле. После "конверзије" град је подељен у два дела. Војни је остао иза гвоздене завесе, а цивилни полако - одумире. Управо је чињеница да се у "отворени део" сада може ући, подстакла је Илмара да направи драматични и носталгичну фото-причу о становницима који су прошли "конверзију" сопствених живота.

Иако је рођен 1977. и детињство провео у СССР, за Илмара је ово била прва могућност да се упозна са светом "затвореног града", где је сваки становник повезан са тајнама атомског наоружања. Отац сваког детета из вртића ту је стручњак за израду ракета, муж сваке продавачице - стручњак за израду ракета, сваки одрасли мушкарац је или био, или је стручњак за израду ракета. Људи који су најбоље године својих живота дали свом занату, сада покушавају да се снађу у обичном животу и постају таоци овог затвореног града, наводи уметник.

- Сви тајни војни градови некадашњег СССР су по начину организације живота слични, а оно што је различито су људи и њихове судбине - каже Илмар за "Новости". - Сваки тај живот је јединствен, као брилијант. То су јаки људи, бивши или садашњи војници, снажног карактера, чија се унутрашња драма види на лицу. У граду је приметно да посла нема, да су плате и пензије мале. Постоје само две продавнице, једна - спортске опреме, а друга ташни. Осећа се велика туга. Сви су они одсечени од остатка света, нарочито старији.

Међу сликама чији рам чине историјске промене с краја 20. века које су довеле до распада моћног социјалистичког лагера је портрет жене-лекара, хероја. Цео Други светски рат она је провела на фронту. Муж јој је био врхунски војни лекар. Обећан им је већи стан, па су се преселили у затворени град. Муж је умро, она и даље живи у малом стану, са својим успоменама и ордењем. Свакога дана прима инсулин. Сличних судбина има на стотине.

- И сам центар тог градића личи на руину - прича Илмар. - Пре неколико година изгорела им је робна кућа, али нико и не покушава да је обнови.

С друге стране, у војном делу, где наш саговорник није имао приступ са камером, све функционише као сат. Тамо живе млади, полетни људи:

- Живот се тамо одвија беспрекорно, док је цивилни део пао у рупу неповратности.

Урушавање једног дела овог некада тајног места на мапи, директна је последица глобалних промена, завршетка Хладног рата, сматра овај уметник:

- Када се рат заврши војници немају шта да раде. То важи и за хладни рат. Овај подељени град, као да је слика постсоцијалистичке Русије у малом: људи су добили слободу, али не знају шта са њом да раде.

Свој уметнички рад Илмар је поделио између Москве и Београда. Пре него што је завршио Британску високу школу дизајна, студирао је позоришну режију и документарну кинематографију. Тренутно у Москви, са групом уметника као кустос, али и ауторски као фотограф, припрема уметнички пројекат који ће се звати "Треће место":

- Реч је о акционом пројекту у оквиру кога ћемо истраживати шта је савремном човеку остало између куће и посла. То треће место могао би да буде парк у коме ће из дана у дан пратити шта људи раде, како се понашају - закључује Илмар.

ДОМ У БЕЛОМ БЛАТУ

ЗАВОЛЕО сам Србију, њен народ и природу - каже Илмар који од 2008. сања да живи у нашој земљи због чега је купио кућу у Белом Блату, у околини Зрењанина. - То је мултинационално село у коме Етнографски институт често врши своја истраживања, а недавно су и мене пописали међу свим тим припадницима разних националности, као јединог Руса. Али, нисам први Рус који је ту живео. После Октобарске револуције, ту се настанила једна руска породица. Сазнао сам да је Рус који је ту живео био учесник рата, али и да је вешто правио лутке. Пријатељи у Москви често ме у шали питају како ми је у емиграцји. За мене ово није емиграција, јер тако нешто у ери модерних комуникација не постоји, а и Срби и Руси су ми исти.

Судбине отпале од историје | Култура | Novosti.rs

ДВАПУТ ПОДВУЧЕНО / Бела Тукадуз

НАКРИВЉЕНИ РЕД КЛАСИКА. - Власници изд. предузећа Нова школа одлучили су да покрену нову едицију Најбољи друг (Књига је најбољи друг), као поклон-књигу часописа НАЈ, и понудили су ми да будем уредник те едиције. Зашто су понудили баш мени?Можда их је привукао формат часописа који сам у то време издавао?Припреме за покретање едиције
трајале су током лета 2005. године. У септембру исте године уз београдски часопис
НАЈ бр. 31 била је одштампана и прва поклон-књига, књига првог кола.Тако је почело.
Објављена су два кола, тј. девет наслова током школске 2005/6.Текстови, писани као
нека врста предговора или поговора књигама које су публиковане у едицији Најбољи
друг овде се прештампавају, уз извесне напомене, накнадне и неизбежне.
Крајем августа 2006.https://draft.blogger.com/blog/post/edit/6059637878763543265/2241069014659780203

Штампано у књ. Мирослав Лукић: КУЛТ НЕМОГУЋЕГ АЛХЕМИЧАРА, Београд, Заветине, 2006-2007,  стр.  107; књ. 21, Сабрана дела МЛ., Вечити чудесни коренови.

НАПОМЕНА: Текстови се овде публикују не оним редоследом како су били објављивани својевремено, из више разлога.

_________________________________________________________________________________

…У УМЕТНОСТИ ЧОВЕК ЋУТИ,
И ПОЧИЊЕ ДА ГОВОРИ СЛИКА…

Ко је, у ствари, Пастернак? Песник без теме, како је писала
Цветајева, упоређујући га са Мајаковским, песник кога кад разумемо,
разумемо га мимо њега, мимо смисла…, кроз интонацију која је
увек тачна и јасна?
Не треба буквално схватити Цветајеву; није Пастернак
претерано херметичан писац. Он је одабирање. Његово је око фино
сито. Пејзаж у његовој поезији и прози није објекат којим се оперише
и манипулише, већ средиште лирског конфликта и лирске динамике.
Понекад је пејсаж прави лирски јунак.
Пастернак се одрекао романтичног манира и тако дошао до
неоромантичне поетике. То је писац који своје лирско “’ја’ потискује
дубоко у корене својих песничких слика и претапа га, разлаже у низ
појединачних елемената природе. Може се рећи да из основа
Пастернакових песничких слика извире један општији, шири пишчев
однос према животу, његов филозофски став, схватање према којем се
суштина егзистенције може наслутити само у динамичкој интегралној
слици света. Ево Пастернаковог схватања уметности:”„И постоји
уметност. Њу не занима човек, него слика човекова. А слика
човекова, како испада – већа је од човека. Она се може заметнути
само у кретању, и при томе не у сваком. Може се заметнути само
у прелазу од муве ка слону. / Шта чини поштен човек кад говори
само истину? Док он говори истину, пролази време, и заједно с
временом живот одлази напред. Његова истина заостаје, она вара.
Треба ли да човек увек и свуда говори тако? / И, ево, у уметности
су му зачепљена уста. У уметности човек ћути, и почиње да
говори слика. И испада ово: једино слика не заостаје за
напредовањем природе…“
Сам песник је написао тридесетих година минулог века
следеће редове: „Свакидашњицу утискујемо у прозу ради поезије.
Прозу увлачимо у поезију ради музике…“ Чвршће границу између
поезије и прозе су наметнуте и вештачке.Код овог песника је тешко
направити неку такву границу. Овакво схватање само је на први поглед
парадоксално. Понеки тумачи код нас мислили су и писали да је песник
Пастернак већи од прозног писца, а сам песник је августа 1934. године
констатовао следеће: „Поезија је проза, проза не у смислу збира
нечијих прозних дела, него сама проза, глас прозе, проза у акцији, а
не проза о којој се приповеда. Поезија, то је језик органског факта
са живим последицама. И, наравно, као све на свету, она може да
буде добра или лоша, зависно од тога хоћемо ли је сачувати
недеформисану или ћемо успети да је покваримо. Али, било како
било, управо оно што је чиста проза у прекопираном, изворном
интезитету, то је, у ствари, поезија…“
Овде је одабрано неколико проза писаних гридесетих година
минулог века1. Оне врве од обиља изванредних песничких слика и могу
бити, верујем и надам се, добар пут младом човеку у приближавању
енигми званој Пастернак2. Добро би било да у вашем накривљеном
реду класика буде и Пастернакова књига Заштитна повеља… за
почетак…
________
1 Борис Пастернак ДЕТИЊСТВО ЛИВЕРСОВЕ. Изабране прозе
2 Руски нобеловац, Борис Леонидович Пастернак (1890 – 1960),
проживео је живот у атмосфери упућеној на уметност.Отац писца, Леонид, познат је
сликар импресиониста, а мајка, Роза Кауфман, пијанисткиња. Као дечак уз оца
упознаје солидно уметност линија и боја, одушевљава се музиком и по сопственом
признању, највише је на свету волео музику, највише у њој – Скрјабина. Требало је
да музици посвети живот, али то није учинио због недостатка апсолутног
слуха.Путовао је у Марбург да би одслушао курс из филозофије код Хермана Коена
и Николаја Хартмана. Исте, 1912. године обишао је Италију и Швајцарску. Студирао
је филозофију у Марбургу, али се на крају окренуо књижевности. Прву књигу песама
објавио је 1914. године. У изузетној плејади песника, на чијем челу стоје Александар
Блок, Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин, Марина Цветајева, Борис Пастернак је
најдуже радио и живео. Његов опсежни стваралачки опус садржи неопходну синтезу
и на централној је линији развоја модерне руске поезије.Светској јавности је, на
жалост, постао познат тек поткрај његовог живота, око скандала који су избили
објављивањем његовог чувеног романа “Доктор Живаго у Италији. Код нас је
превођен тек после добијања Нобелове награде.
Дела. Л и р и к а – Близанац у облацима, 1914; Изнад баријера, 1917; Сестра
моја – живот, 1922; Теме и варијације, 1923; Друго рођење, 1932; У раним возовима, 1943;
Земаљски простор, 1945; Изабрани стихови и поеме, 1945.
П о е м е – Деветстопета, 1926; Поручник Шмит, 1927; Спекторски, 1931.
П р о з а – Приче, 1925; Заштитна повеља, 1931; Доктор Живаго, 1931
(Италија).
П р е в о д и – Грузиски лиричари, 1935; Избор из Петефија, 1948; Фауст Гетеа,
1953; Шекспирове драме: Хамлет, Отело, Магбет, Ромео и Јулија, Антоније и Клеопатра,
Краљ Хенрих ИВ, Краљ Лир…
Прави образац прозе коју зовемо пастернаковском – по мишљењу
познаваоца дела овог руског великана – самосвојном и откривалачком, представља
приповетка Детињство Ливерсове…
П.С. – И из ове књиге је, нека волшебна рука, на путу од уредника до штампарије,
исекла следећи прилог: предвиђен да буде одштампан на полеђини корица:
“…Детињство – више него личност једне девојчице, и праведније него да се
слика личност некога ко тек треба да буде личност, овде је посреди једно важно
раздобље живота: пубертет, сазнање о свом телу и издвојености, стицање зрелије
самосвести. Реакције у односу са непосредном околином, новости путовања и
пресељавања у друго место, нови људи. Акценат није на догађајима, фабули, – или у
том погледу нема само једног акцента; преко евентуалних преломних ситуација, уколико
се не прелази овлаш, оно као да се обавијају веловима. Поенту у очекиваном смислу
нећемо наћи. Основна поента јесте не само мењање дана у детињству једне девојчице
из добре куће негде око Урала и њено сазревање, већ много уопштенија и надличнија:
пролази ж и в о т кроз нас, мењамо се и развијамо по законима т е л а и п о н а
ш а њ а. То је тако природно, то болно и слатко струјање које живот изазива у својој
персонификацији, Жењи Ливерсовој. Целина је нешто разливенија него што смо
навикли; просто је издвојен један отсек живота, не зна се шта је иза и испред њега –
и није важно, важно је управо то актуелно парче. И у резултату: оваква целина је,
свеједно, ближа вероватност, комплексније димензионирана. Ми, истина, не знамо
душевни пресек девојчице од четрнаест година, али нас Пастернак натера да његовој
варијанти верујемо…” (Света Лукић: Приближавање Пастернаку – предговор
српском издању Заштитне повеље Б. П., Београд, Нолит, 1958, стр. 22)
И – ником ништа. Та невидљива рука која је елиминисала припремљене прилоге није
нашла начина ни да се извини. Бити даље уредник под таквим околностима није наравно пријатно.
Био сам припремио и предлог наслова за треће коло: (Владан Десница ПРОЉЕЋЕ У
БАДРОВЦУ.Одабране прозе; Александар Лукић МАЕСТРО ПЕР ПЈЕТРО; Иво
Андрић ПРОКЛЕТА АВЛИЈА; Фјодор Михаилович Достојевски БЕЛЕ
НОЋИ.Одабране прозе; Виљем Шекспир ХАМЛЕТ), но издавач је умукао
(почетком лета) и ћути мукло и почетком ове јесени.

Знам: готово је са сарадњом са овим издавачем, можда је то требало учинити још у марту 2006, када су из већ оштампаних примерака Горског вијенца исецали мој поговор!
У Београду, 11. септембра 2006.

„Ко није живео под незамисливим окупацијским (албанско-међународним) физичким и психичким терором какав су косметски Срби, Горанци и многи други подносили, тешко да може разумети чежњу за својом државом, каква год она била, и чежњу за слободом”, истакла је Митра Рељић

Нагрђен српски језик пласираће и сами Срби, преко тзв. повереништва за језике и разноразних комисија за праћење језичких права, каже Митра Рељић, професор српског језика

Митра Рељић Фотодокументација Печата

„Када је реч о општем стању и положају српског језика на Косову и Метохији данас, оно је по много чему горе у односу на претходне године. Уколико се у политици Републике Србије на овом плану нешто радикално не промени, преостаје нам да бележимо учесталост и видове кршења језичких права словенске популације”, рекла је др Митра Рељић у Српској академији наука и уметности где је јуче представљена њена књига „Српски језик на Косову и Метохији данас (социолонгвистички и лингвокултуролошки аспект)”, објављена у издању САНУ и Филозофског факултета у Косовској Митровици на којем ауторка предаје. О књизи су, поред ауторке, говорили и академици Миро Вуксановић и Предраг Пипер.

Професорка Рељић је истакла да је ситуација утолико гора што се маргинализовање, ниподаштавање и потискивање српског језика одвија иза сијасет тела, тзв. повереништва за језике, разноразних комисија за праћење језичких права, која служе као параван за несметано спровођење добро осмишљене стратегије.

„Будући да су у тим ресорима запослени и Срби, па и они без минимума језичке компетенције, стратезима је умногоме посао олакшан, нагрђен српски језик пласираће сами Срби, а слабо едуковано становништво веровати у његову исправност. Најбољи пример ’неговања’ српског језика под контролом приштинских власти представља други програм РТК, уступљен језицима мањина, јер се показало да од запослених назови новинара без елементарних знања нема бољег промотера загађеног српског језика”, рекла је ауторка књиге која инсистира да на државном нивоу мора да постоји јаснија језичка политика када је језик Срба на КиМ у питању.

„Многи житељи, на пример, Средачке жупе (област у околини Призрена), подвргнути бошњакизацији и тихој албанизацији, свесни да ће губитком властитог језика као најважнијег идентитетског ослонца, нестати, и те како су прижељкивали повратак у образовни систем Републике Србије, сматрајући да ту, у првом реду, припадају... Доласком Османлија започето, одсецање од свог рода и језика, те болно поновно располућивање протиче несмањеним интензитетом. Та чињеница показује да наша држава није ни покушала да смањи бројчано осипање корисника српског језика на Косову и Метохији. Последице су јасне: на територији целе призренске општине, изузимајући Богословију, у оквиру које је започела своје образовање и мала Милица, једино српско дете у Призрену, не постоји школа на српском језику”, истакла је у својој беседи др Митра Рељић.

Према њеним речима, уместо борбе за очување језичког и етничког идентитета косметског становништва словенске припадности, власти нас већ деценију и по „теше” латинизмом компромис,односно, нагодба, и сличним из читавог арсенала еуфемизама.

„Тако се дошло до нагодбе са језиком, са живим душама и њиховим достојанством, нечим што ни у једној цивилизованој држави не сме бити предмет нагодбе. На компромис се, по устаљеној навици језичке злоупотребе, наслања мноштво, свакој логици супротних, језичко-мисаоних конструката попут: ’Морална победа Србије’, ’Ми смо све покушали’, ’Боље ишта него ништа’ и слично.”

Истраживачки посао на овој књизи протицао је уз свакојаке проблеме, почев од оног како стићи до одредишта, па како у атмосфери општег страха и подозривости пронаћи саговорнике или проверити место српског језика у говорном репертоару ораховачких Албанаца, што је значило, упутити се инкогнито у албанску продавницу, у кафић, на дечје игралиште, у текију.

„Ко није живео под незамисливим окупацијским (албанско-међународним) физичким и психичким терором какав су косметски Срби, Горанци и многи други подносили, тешко да може разумети чежњу за својом државом, каква год она била, и чежњу за слободом”, истакла је Митра Рељић. Она је нагласила да што је више медијске промоције будуће „среће” косметских Срба у оквиру институција тзв. Републике Косово, то је више неразумевања за и најмањи глас отпора који стиже оданде.

У њеној књизи поменут је, у науци познат, феномен говорног поремећаја, изазван напрегнутим психичким и емоционалним стањима. „Тешкоће при артикулацији гласова, промуклост, све до престанка говора – стање које се понекад кобно завршавало, било је пратећа појава перманентног стреса, свесног и несвесног страха у првим годинама протектората, посебно у градовима заточених Срба. Таквих појава несумњиво има и данас.”

М. Сретеновић објављено:у Политици, 15.04.2015

TEŠKA MUKA.Pećina koja je preuređena

 Teška muka

Kada se Milašin Stojanović iz Panjevca kod Despotovca, koji je od 1989. godine radio u kantonu Uri Aldorf u Švajcarskoj, 2000. godine vratio u zavičaj, jer je otišao u invalidsku penziju, najviše vremena provodio je u Vukovačkom potoku, šumi sa stoletnim stablima i opijajućim mirisom bagrema. Za 13 godina napravio je tu neobičan kompleks za odmor koji je nazvao Teška muka.

Milašin sa zubima medveda iz pećine

Njegov ranč nalazi se daleko od gradske vreve, drčanja poljoprivrednih mašina i, posebno letnjih vrućina, jer je ovde uvek hladnije za 15 stepeni. Mnogi su mu rekli da sam je za velike pare koje je uložio mogao da kupi stan u Beogradu ili vikendicu u nekoj banji, ali tamo nikada ne bi imao ono što je upravo po njegovoj meri.

Kuća-posao - Obišao sam celu Evropu, ali nigde nisam našao ovo što imam ovde. U Švajcarskoj sam zaboravio da se smejem. Svi zemljaci koji su otišli u inostranstvo ili su rasturili brakove ili su im deca ostala tamo, a oni su se vratili. Tamo se mnogo štedi tako što se ljudi ne druže, nema slava, povojnica, zavetina, svadbi. Samo kuća-pos'o, kao to reče Ekrem. Ali, ne meri se sve parama. Ima nešto što je važnije od njih - kaže Milašin.

Upravo na ovom mestu svojevremeno je njegov pokojni otac Živadin napravio kućicu da porodica ima gde da se skloni od nevremena, jer je u okolini imao imanje od tri hektara.
- Tu smo i držali stoku da ne bi bila blizu kuće. Moja majka Milena umrla je na samo pedesetak metara od te očeve kućice kada se iz njive vraćala kući. Slika majke, koja je kroz ovu šumu bezbroj puta teglila džakove koncentrata na leđima, nikako me nije napuštala. Iako je udaljena samo kilometar od sela, do nje su vodile samo šumske stazice. Da bih stigao do tog mesta, guslao bih traktorom čitav sat - priča Milašin za "Vesti".

Šarani i koze

Tek kada je snahinom ocu Neđi Stevanoviću pre četrnaest godina pokazao očevo imanje, koje je bilo obraslo u korov, sinulo mu je da bi mogao da ga preuredi. Pošto zbog bolesti nije mogao da radi, njegov sin Darko, koj je ostao u Švajcarskoj, pomogao mu je finansijski. Prvo je napravio put od sela do kućice. Mesec dana su sve raspoložive mašine firme Ult iz Despotovca kopale i ravnale nepristupačan teren.

Šumski kompleks za odmor

Stojanovići su računali da će komšije koje imaju kolibe i kojima bi taj put takođe bio potreban da pomognu novčano. Svi su obećali, a onda odustali, pa je Darko uložio 20.000 švajcaraca. Pošto su često imali problema sa pijaćom vodom, a Milašin je otkrio izvorsku vodu, napravio je česmu za putnike namernike i vodu, koja ima prirodan pad, doveo do sela. Komšije su se, doduše, tada uključile, pa su troškove podelili. Onda je Darko i pored česme napravio put, koji ga je koštao 20.000 evra.
 

Pećina koja je preuređena

- Zato sam ovaj svoj raj nazvao Teška muka. Čini ga nekoliko kućica od drvenih oblica od stotinak kvadrata. Imam sobu za spavanje zimi, letnju sobu u kojoj nikada ne ložim i letnjikovac. U obližnjem jezercetu uzgajam šarane od po pet kilograma, imam ukrasne koze, dva divlja praseta, dva zeca i običnu kozu. Najvažnije je da ovde imam svoj mir - zadovoljan je Milašin.

Medved iz praistorije

Ćeze za mladence

On se tu nije zaustavio nego je bagerima proširio jednu pećinu koja se nalazi bliže selu i napravio prostor za kobilu Doru, lovačke kerove, sobicu u koju je doveo vodu. U ovoj pećini Milašin čuva fijaker i čeze u kojima vozi prijatelje pred oltar, jer kaže da nema nameru od toga da pravi biznis.

- Fijaker sam platio 1.000 švajcarskih franaka, čeze 500 evra, Doru 600 evra, a opremu za nju 500 evra. Originalno sedlo iz Belgije platio sam 800 evra da bi mi bilo udobno pošto sa Dorom idem u lov. Od prijatelja sam dobio sombrero iz Španije. Kad ga stavim na glavu, pola Teške muke je u ladovini - kroz osmeh će Milašin. Zanimljivo je i da je u toj pećini pronašao zube medveda, stare 10.000 godina. Slao ih je analizu i saznao da je medved došao iz Švajcarske.
 

Deo letnjikovca

Skoro ne postoji javna ličnost koja nije bila gost Teške muke. Milašin ne želi da odaje njihova imena, ali kaže da ovde imaju jedinstvenu priliku da se opuste daleko od očiju ljubopitljive javnosti. Nedavno su mu gosti bili glumac Radoš Bajić i Đoda, popularni lik iz serije "Selo gori, a baba se češlja".

- Kuma Slobodanka Simić iz Plažana pomaže mi da ugostimo sve goste. Tom prilikom bilo je nas tridesetak. Njih desetak nije pilo alkohol. Mi ostali popili smo 80 litara vina. Pilo se kao pod nadnicu. Pojeli smo dva vepra od po 80 kilograma. Inače, ovde se jede samo jagnjad do 30 kilograma i a prasad do 20 kilograma - priča Milašin.

Propast Srbije

Milašin je u zavičaju jedno vreme radio u rudniku i imao oko 1.500 nekadašnjih nemačkih maraka. Da bi napravio kuću u Panjevcu, podigao je kredit. Šest meseci kasnije otišao je u Švajcarsku gde je imao platu od 1.200 franaka. Međutim, za pola godine plata u Srbiji je pala na 500 maraka.

- Kada sam posle osam meseci došao u Srbiju da izmirim dug za kredit koji u međuvremenu nisam plaćao, radnica na šalteru Jugobanke me je pitala da li bih mogao da platim ceo kredit sa kamatama. Rekao sam da je to nemoguće. I ne slušajući šta joj kažem, ona je računala, računala i rekla mi da dugujem 98 franaka. Ja sam je pitao da li je to mesečni iznos. Ne, rekla mi je. Toliki je ukupni dug sa kamatama. Samo što nisam pao na šalter kada mi je to rekla. I kako onda Srbija da ne propadne - pita se Milašin.
      = izvor: VESTIonline

Две Русије

одломци из интервјуа Андреја Кончаловског, редитеља

==============







Редитељ Андреј Кончаловски (1937) изданак је чувене руске уметничке династије. Његов отац Сергеј Михалков аутор је три верзије совјетске и руске химне, али и ватрени прогонитељ дисидената попут Солжењицина у ери комунизма.
Брат је широј јавности познатијег Никите Михалкова, за разлику од којег је мање политички ангажован. Иако умеренији, Кончаловски (користи мајчино презиме) неретко јавно коментарише политичке токове у Русији и у свету.
На овогодишњој венецијанској Мостри награђен је „Сребрним лавом” за филм „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапсина”, а крајем јануара ће бити гост на филмском и музичком фестивалу „Кустендорф”.  (....)
Исте метафоре често користите за описивање стања у кинематографији и у политици. Може ли дуалитет између холивудског и европског приступа филму који помињете да се примени на тренутно политички супротстављене позиције Истока и Запада?
На великој сцени догађа се такмичење између САД и остатка света. За последњих двадесетак година Америка је постала прилично арогантна и покушава да на остатак света прошири своје вредности и начин размишљања. Сведоци смо америчког центризма, а политика која га пропагира често је агресивна. Чини ми се да је такав приступ коначно изазвао реакцију.
Писали сте о ерозији руске државе и паду морала нације који се не зауставља још од времена комунизма. Да ли је таква Русија у стању да се носи са новим спољнополитичким околностима?
Руска држава није нарочито ефикасна. Ту не мислим ни на политичку или економску димензију, већ ми се чини да је највећи проблем у руском народу, у његовом менталитету. Рекао бих да је реч о средњовековном менталитету. Ми смо у потпуно другом вагону, у сасвим другој брзини у поређењу са европским земљама. У самој Русији постоје две државе. Један мањи део који називамо „белом Русијом” чине мислећи људи који желе слободу. Њихове темеље је ударио Петар Велики и све чиме се поносимо у руској култури десило се после његових реформи – Чајковски, Достојевски, Чехов... Постоји међутим и онај много бројнији део, такозвана црна Русија коју чине средњовековне масе како у Москви тако и широм земље, а међу њима Путин ужива највећу подршку. По питању менталитета још се нису отарасили робовског наслеђа и себе и даље не доживљавају као грађане. Јаз између две Русије испуњен је страхом и неповерењем...
Да ли и даље сматрате да је Русији потребан лидер калибра Петра Великог да би напредовала и који би смогао снаге да грађанима каже неке непријатне истине о њима самима? 
Мислим да сам био превише оптимистичан у време када сам тако нешто изјављивао и више не мислим тако. Руски народ је веома тешко променити, тешко је утицати на тај менталитет који је у огромној мери укорењен и снажно повезан са важним конзервативним институцијама попут православне цркве. Модернизовати такву земљу не би било лако ни Петру Великом.
А каква је у том светлу улога Владимира Путина?
Путин показује много лидерских квалитета. Али мислим да би људи попут њега требало што пре да схвате нужност реформисања државе. Крајње је време да се почне са модернизацијом државе, али чини ми се да Путин сада има хитнијих проблема.
Којих? 
Зауставити рат и блокирати напредовање НАТО-а на исток.
Медији и интелектуалци на Западу међутим немају дилему да је за тај сукоб главни кривац Путин, док руски медији величају свог председника а његова популарност код куће је огромна. Где је истина? 
На Западу се води права информативна капања и пропагандни рат против Владимира Путина само због тога што је смогао снаге да Америци каже не. САД још нису схватиле да се свет променио и да је прошло време када је Вашингтон могао целој планети да диктира шта да ради а да се нико не успротиви. Убрзано надолази мултиполарни свет у којем нема апсолутне доминације једне силе и који подразумева више другачијих вредносних система и погледа на свет. Не знам засигурно ко ће бити главни носилац тих промена, али и посматрачу са стране је јасно да за америчким идеалима више не иду ни Латинска Америка, нити делови Азије, Африке...
Спекулише се о приближавању Русије и Кине... 
Кина ће кад-тад бацити око на огромна, ненасељена руска пространства која су приде пребогата природним ресурсима. У Сибиру на квадратном километру у просеку живи двоје људи, док је на сличним теренима у Кини насељеност око 150 становника. То је једноставно неумољиви језик закона физике. Кинези су уз то веома стрпљиви, много стрпљивији него људи западне цивилизације.
Каквој судбини могу да се надају мали народи када дође до судара великих играча? Да ли је кључ у груписању или приступању савезима?
Готово свака европска земља жели да се прикључи ЕУ, али унија се није доказала као добра творевина која је у стању да сачува појединачне идентитете држава чланица. Када је покренут пројекат њеног оснивања тако нешто је било обећано, али реалност којој смо данас сведоци демантује прокламоване идеале и показује да бриселске институције не оклевају при санкционисању индивидуалности. Притисак који долази из централе међутим има много више успеха код земаља источне Европе које показују више спремности у испуњавању задатих налога.
Ситуација у Србији је по много чему специфична. Са једне стране је тежња ка модернизацији земље и уласку у ЕУ, а са друге јак осећај русофилије међу овдашњим грађанима. Колико тај осећај има покриће у руском доживљају Србије?
Русија је у случају Косова недвосмислено стала уз Србију и подржала ваше интересе за очување јединства земље. Ипак, Европска унија је желела другачији поредак, па је појачала притисак. Ваша земља и цели регион је при крају двадесетог века имао и превише проблема са ратовима и другим страхотама. Чини ми се да и даље трпите последице и да ће проћи још много времена да се оне санирају. Последице још остају.

Када помињете Косово, зар се не чини да је управо Владимир Путин недавно индиректно сигнализирао заокрет у руској политици према тамошњој ситуацији правдајући косовским преседаном дешавања на Криму? 
На то не могу да одговорим јер нисам политички аналитичар, али као посматрач могу да кажем оно што је мени очигледно. Чини ми се да је прерано да говорим о Криму. Сви говоре о Криму, али хајде да сачекамо десетак година и видимо шта ће се догодити. Предосећам да у том периоду ни ЕУ неће бити иста као што је данас. Уједињено Краљевство и можда Грчка нису претерано везани за јединствену европску идеју. Показаће се да је потпуно илузоран приступ да се из једног центра, као што је тренутно Брисел, контролишу различити системи и потпуно другачије културе.

Драган Вукотић

објављено: у Политици 02.01.2015

Kritičari „Večernjih novosti“ odabrali ...

DINAMIKA HAOSA

PIŠE: BORISLAV ANĐELIĆ

“MONTEVIDEO, VIDIMO SE”, Dragan Bjelogrlić

“VARVARI”, Ivan Ikić

“BRANIO SAM MLADU BOSNU” Srđan Koljević

“TOP JE BIO VREO” ,Slobodan Skerlić

“NEPOSLUŠNI”, Mina Đukić

UPRKOS dinamici haosa na sveukupnoj filmskoj sceni, srpska kinematografija je u
protekloj godini imala zavidan rezultat. Posle izvesnog produkcijskog
zastoja u 2013, u protekloj godini se našlo čak 15 dugometražnih igranih
i dokumentarnih filmova, što je rezultat za poštovanje. Ostvareno je i
značajano približavanja gledaocima, uz relevantan balans između
umetničkih pretenzija i komercijalnog interesa, ali ne nauštrb
kvaliteta.

Ubedljivo, na vrhu te produkcije nalazi se film
“Montevideo, vidimo se” Dragana Bjelogrlića. Mada je reč o nastavku
projekta “Montevideo”, ovaj film na upečatljiv način, po atraktivnom
scenariju Ranka Božića i Dimitrija Vojnova, u osmišljenoj režiji
Bjelogrlića i uz efektna tumačenja mladih glumaca na čelu sa Milošem
Bikovićem, prosto pleni pažnju od prvog do poslednjeg trenutka.

S punim razlogom ova “urugvajska saga” o našim fudbalerima ispunjena
kvalitetnim humorom i pozitivnom energijom, koja nam je očigledno bila
preko potrebna, imala je rekordnu gledanost, a svojim uspehom vratila
publiku domaćim autorima.

Značajan doprinos srpskom filmu dali su prošle godine autori debitanti. Među
njima posebnu pažnju zaslužio je film “Varvari” Ivana Ikića. Za razliku
od fudbalskog ambijenta iz “Montevidea” iz sredine prošlog veka, Ikićevi
“Varvari” se bave današnjim mladim navijačima iz urbane srpske
provincije, koji na brutalan i bolan način tragaju za svojim mestom pod
suncem u savremenoj Srbiji, opterećenoj kriminalom, korupcijom i
devalvacijom svih vrednosti. Vodeći glumci su naturščici, Željko
Marković i Nenad Petrović, koji nas uz podršku Jasne Đuričić, suočavaju
sa tmurnom realnošću sredine u kojoj žive.

U godini koja je obeležila vek od početka Prvog svetskog rata, zahvaljujući Srđanu
Koljeviću i njegovom filmu “Branio sam Mladu Bosnu” dobili smo
respektabilan pogled u našu prošlost. Koljević se, doduše, samo posredno
bavi ratom, okosnica je, po sopstvenom scenariju, drama u sudnici, u
kojoj je glavni junak mladi austrijski advokat Rudolf Cistler, koji
brani članove Mlade Bosne koji su učestvovali u atentatu na Ferdinanda.
Sjajna glumačka ekipa sa Nikolom Rakočevićem na čelu izvrsno je
realizovala rediteljsku i scenarističku ideju Koljevića.

Po provokativnom romanu “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, povratnik u
našu kinematografiju posle dužeg vremena, Slobodan Skerlić, snimio je
uzbudljiv i dirljiv film. Zanimljiv je i debitantski film “Neposlušni”
Mine Đukić u kom dvoje mladih na setan i melodramatičan način tragaju za
svojim uspomenama iz detinjstva i zagubljenim tragovima ljubavi.

Na kraju, svojevrsno zaokružavnje prisutne komercijalne tendencije u našoj
kinematografiji uz plasiranje “kritičkih” pogleda na savremeni svet,
dali su filmovi “Spomenik Majklu Džeksonu” Darka Lungulova, “Atomski
zdesna” Srđana Dragojevića i “Mali Budo” debitanta Danila Bećkovića.

UMETNOST BEZ PUBLIKE

PIŠE: VASILIJE B. SUJIĆ

MILE GROZDANIĆ, Galerija “Haos”

RADISAV TRKULjA, Galerija RTS

JUGOSLAV VLAHOVIĆ, Muzej primenjene umetnosti

ŠEMSA GAVRANKAPETANOVIĆ, “Atrijum” Biblioteke grada

ALEKSANDAR CVETKOVIĆ, Galerija “Progres”

POEZIJA je neophodna - samo ne znam zbog čega” svojevremeno je izjavio Žan
Kokto. Ona danas pokriva i sadašnje vreme kulture Srbije bolje nego u
trenutku kada je izrečena. Zna se da je umetnost potrebna ali se ne zna
zbog čega! Svako dalje objašnjenje mora krenuti od činjenice da smo
danas u nekom čudnom obliku kapitalizma u kojem se prepliću tržište i
humanistički zahvati zaostali iz vremena samoupravnog socijalizma.

“Sve što bi kralj Mida dodirnuo rukom, pretvorio bi u zlato - kapitalizam je
sve pretvorio u robu”. Ovu onespokojavajuću misao napisao je Ernst
Fišer u knjizi “O potrebi umetnosti” objavljenoj 1959. godine. Na kraju
se, ipak, u poslednjoj rečenici trgao i zapisao: “Umetnost neće umreti
pre nego što umre čovečanstvo.” Usuđujem se da tvrdim da je to jasno bez
obzira na uticaj novca i političara. Očigledno da se danas umetnost u
Srbiji ne događa spontano već okolo struje klišei u koje se umetnik
uklapa. Zato je nemoguće pojedinačno vrednovanje pošto unutar njega
vlada zasićenost i samozadovoljnost. Princip je: sve za danas, ništa za
juče ili sutra.

Ovom prilikom lista pet izložbi (Mile Grozdanić, Radisav Trkulja, Jugoslav Vlahović, Šemsa Gavrankapetanović,Aleksandar Cvetković) je moj izbor koji upućuje na traganje umetnika
izvan klišea koje nameće tehnološka brzina reprodukcije. Oni nude svoj
pogled na svet. Tragaju, otkrivaju, idu napred, vraćaju se da još jednom
provere u stalnom strahu da su u svom delu nešto propustili, pogrešno
postavili, nečim ga zagušili.

Kada se tokom devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka pojavila
moderna umetnost mnogi su se, takođe, uplašili da će umetnosti nestati.
Umetnost je preživela i oni koji su poverovali u reči Petra Odavića,
povodom ozložbe Nadežde Petrović, “da gospođica ne nađe boljih uzora od
bolesnih i trulih mozgova impresionista” teško su kasnije shvatili
protok novih umetničkih ideja. Današnje tehnološki ubrzane umetničke
struje poštuju samo ono što je vreme donelo - umetnost bez umetnosti.
Doista to se ne može ni prihvatiti niti odbaciti. Za to će se postarati
vreme a ne bespogovorni “autoriteti”, kao se to danas uobičajilo.

Oni nešto “proglašavaju za umetničko delo” a nešto ne. Jost Smirs je 2003.
godine konstatovao da je “količina savremene umetnosti gotovo
neograničena, a čitava ideja porocene umetničke vrednosti puna
nesigurnosti.” Vreme čišćenja tek dolazi pošto ni elitistička umetnost
ne može bez publike. To je pokazao ovogodišnji Oktobarski salon na kom
je registrovano oko 3.000 posetilaca. Bez publike - taj čudni podatak
sve govori - to su zakoni potrošačkog društva. U navedenom slučaju nula
više ili manje - šta to ima veze. Tačan je samo broj ambicioznih i
umreženih umetnika. A on je bezgraničan pošto se ne vodi računa o
talentu!

IMA LI PILOTA U AVIONU?

PIŠE: DRAGANA BOŠKOVIĆ

“UNOSNO MESTO”, Nikolaj Ostrovski, režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište
“DOKTOR NUŠIĆ”, Branislav Nušić, režija Kokan Mladenović, Narodno pozorište Kruševac, Narodno pozorište Sombor “KAZIMIR I KAROLINA”, Eden fon Horvat, režija Snežana Trišić, Atelje 212

“POSTMODERNI KABARE DOBROG VOJNIKA ŠVEJKA”, Aleksandar Lukač / po Jaroslavu Hašeku/, režija Aleksandar Lukač, Šabačko pozorište

”SAN LETNjE NOĆI”, Viljem Šekspir, režija Đurđa Tešić, Pozorište “Boško Buha”, Večernja scena

NEDOVOLjNO kvalitetno vrednovana, predstava “Unosno mesto”, za divno čudo, nije
donela Sterijinu nagradu Branislavu Lečiću, koji je u njoj prosto
maestralan. O rasprodaji svega, o duhovnoj i moralnoj devalvaciji, Egon
Savin je sačinio pozorišno delo koje treba da obeleži više nego samo
jednu godinu. Tačno, precizno, emotivno, značajno za pozorište uopšte,
Savin je, u svom poznatom maniru, postavio na scenu čitav jedan svet i
danas, nažalost, prepoznatljiv.

U ovoj godini, kada se obeležavalo sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića, nagledali
smo se ne samo proizvoljnosti na Nušićeve teme, nego i predstava koje sa
Ben Akibom nemaju nikakve veze. Svetao primer predstave koja se ne drži
slepo Nušićeve komedije “Dr”, ali ostaje, u ovom vremenu, na istom
tragu je “Doktor Nušić”, u koprodukciji dva danas moćna srpska teatra,
sa songovima Marka Šelića Marčela i u režiji najzanimljivijeg reditelja
poslednjih godina - Kokana Mladenovića. Rasprodaja znanja, kupovina
diploma, društveni uticaji i politikantska moda su osnove ovog
brehtovsko-nušićevskog kabarea.

Nedavno izvedena, stilizovana igra kontroverznog Edena fon Horvata “Kazimir i Karolina” govori o
slabosti ljubavi pred materijalnim momentom. Didaktična u nameri da
spreči niske instikte, a smeštena u minhenski Oktoberfest tridesetih, u
kome i danas živimo, ova predstava će tek dobiti punu satisfakciju u
svom dugom scenskom životu. Katarina Žutić i Jelena Đokić su zasigurno
kandidatkinje za značajne glumačke nagrade u sledećoj kalendarskoj
godini.

U gotovo istekloj 2014. godini, osim jubileja Branislava Nušića, srpska
pozorišta su imala za mnoge nedosegnut zadatak da kvalitetnom predstavom
obeleže ovu godinu, kao stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata.
Šabačko pozorište je jedino, a da to nije bio gromoglasan pucanj uprazno
kao kod drugih, sačinilo moderan, duhovit, ironičan “Postmoderni kabare
dobrog vojnika Švejka”, oslanjajući se na provereni Hašekov humor i
prostudiranu Lukačevu režiju, uz učešće svog izuzetnog glumačkog
ansambla.

U godini još jednog jubileja, ovoga puta Viljema
Šekspira (godišnjica i rođenja i smrti) dobili smo novo tumačenje “Sna
letnje noći” kao treš medijski karneval, i ovo tumačenje je, kao što je i
red, podelilo kritiku. Predstava u kojoj briljiraju Nebojša Glogovac i
Dejan Dedić je definisana teatrom u kome je postavljena (večernja scena
teatra za decu) i presek je kulture zabave i tretiranja ljubavne
persiflaže, koja je u ovom vremenu postala navika.

Ovaj  pregled je, dakle, suma jubileja koji su se u srpskim (ne samo
prestoničkim) pozorištima obeležavali u 2014. godini i pokazuje koliko
je domaći autor (sa kvalitetnim tekstom) malo prisutan na našim scenama.
O mladim piscima, koji treba da nastave našu nacionalnu dramsku
umetnost, da se i ne govori.

Najbolje iz 2014. godine | Kultura | Novosti.rs