Jovano Jovanke

Обожавам књиге са штампарским грешкама / Ева Рас

Ева Рас: Срби, величајте себе а не Броза! В. СТРУГАР | 13. децембар 2016. 21:15 | Коментара: 13 . Глумица Ева Рас, за "Новости", о новој књизи којом жели да сруши мит о Југославији: Носталгичари и даље величају то бајно доба, које и није било тако ружичасто

Ева Рас

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Ева Рас за микс пултом
• 
  ТВ анегдота: Ева Рас

• Ева Рас: Не жалим ни за чим
• Ева Рас: Распродаја достојанства
• Ева против свих

НОВА књига Еве Рас, која носи симболичан и поетичан назив "Србијо, љубави моја" је двадесет први наслов у књижевној биографији наше глумице, која ће првог дана нове године напунити 76 година. - Никад нисам правила билансе, нисам човек од успомена - каже Ева Рас, покушавајући да преброји сва своја дела. - Мој цео живот прошао је у неким паузама, па је и од објављивања последње књиге прошло пет година. Иначе, ово је већ треће дело, нека врста документарног романа, настало као одјек времена.

Популарна глумица (коју публика посебно памти по антологијским филмовима Душана Макавејева "Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ" и Александра Петровића "Биће скоро пропаст света") подсећа да је прва књига ове врсте била "Тито без холивудизовања", потом и "Бадерисани Екрем и Ева" - о њених 160 дана проведених у ријалити програму.

- У новом роману (издање "Југарта") покушавам да срушим ружичасти мит о владавини Јосипа Броза. А он не престаје. Напротив, живи и стално се потхрањује - истиче једна од најпознатијих глумица црног таласа. - Ми који смо сведоци његовог времена ућуткани смо. Југоносталгичари величају и даље то бајно доба, у стилу, имали смо домовину од Триглава до Ђевђелије, велике плате и станове, могли да путујемо... А баш и није било тако ружичасто. Понекад ми се чини да смо живели у две различите државе.

ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ- МОЈ издавач "Југарт" нема везе са Југославијом, већ са јужњацима из Србије - наглашава Ева.
- Веома сам им захвална што су ме позвали да објавим нову књигу, јер и међу издавачима има оних који вам "загађују" живот... Једино што нисам дала да се лекторише роман - обожавам књиге са штампарским грешкама. Моји читаоци, углавном млади људи, не воле савршенство. Као, уосталом, ни ја.

Зато је њен циљ, како наглашава, да се тај мит разбије и да Србија почне да велича себе а не Броза:

- Нажалост, Србија ни сада не би била самостална да није било Мила Ђукановића који је расписао референдум, са образложењем да Црна Гора неће да буде патрљак и остатак Југославије. Док се та земља распадала, Србија је упорно покушавала да очува њен континуитет. 

У књизи се обрачунавам и са Титовим присталицама јер и даље владају. Волим овај народ. Стално се за нешто оптужује, а он је увек у чуду зато што га нико није ни питао шта жели. И зато, као мађарска Јеврејка, хоћу да истакнем да су Срби упркос тешким владавинама које су увек ишле против њих, успели да остану ведри, јаки и своји. Уосталом, у честим сусретима са читаоцима у Београду и унутрашњости, увиђам да су људи свесни и где живе и шта их је снашло...

Током богате каријере, Ева је налазила времена и за сликарство. Неки од назива њених слика, такође, говоре о љубави према земљи у којој је провела животни и уметнички век: "Монахиња Јефимија", "Св. Ђорђе на плавом коњу", "Овим шором, хеј, овим шором".

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

- И даље сликам, али на компјутеру. Без обзира на године, "до ушију" сам у овом времену. Слике објављујем на друштвеним мрежама, људима се свиђају, али не приређујем изложбе. Радим за своје задовољство и задовољство друштвених мрежа - каже Ева Рас.

"Еуридика тражи Орфеја (1974-1976)"

ЕКСКЛУЗИВНОСветланина тајна "Еуридика" & Драган Богутовић | 30. август 2016. 19:09 |
Фасцикла са песмама наше чувене књижевнице чамила у тами храстовог ормара четири деценије. Тугу за првим супругом Мимијем Протићем, Велмар Јанковић излила у стихове из сада откривене збирке

Светлана Велмар Јанковић Фото В. Данилов

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Необјављени рукопис Светлане Велмар Јанковић
• 
  Светлана отишла тихо, како је и живела

• Одлазак Светлане Велмар Јанковић: Сјај речи из таме историје
• Преминула Светлана Велмар Јанковић
• Почињало се великим одрицањем

РОМАНЕ и приповетке који су обележили савремену српску књижевност и стекли наклоност армије читалаца, оставила је иза себе Светлана Велмар Јанковић (1933-2014), али и једну тајну коју је, сасвим случајно открио њен супруг Жарко Рошуљ. Реч је о збирци песама "Еуридика тражи Орфеја", исписаној од 1974. до 1976. која ће се тек сада појавити пред књигољупцима. Требало би да је ускоро објави "Лагуна", наравно као некомерцијално издање.

У разговору за "Новости" Жарко Рошуљ, економиста и историчар наше хумористичке штампе 19. века, прича како је маја ове године са Светланиним сином (из првог брака) Ђорђем Протићем који је после 17 година на неколико дана дошао из Њујорка у Београд, обишао стан на Звездари у којем је некада живела књижевница.

- Надали смо се да ћемо баш тамо пронаћи Светланине изгубљене рукописе радио-драма "Тунел" и "Ветар". Уместо тога открили смо фасциклу са Светланиним необјављеним песмама. На фасцикли је исписала плавим фломастером: "Еуридика тражи Орфеја (1974-1976)". Том приликом Ђорђе Протић је рекао: "Да сам јуче умро не бих знао да је такав рукопис уопште постојао" - каже Рошуљ. - Фасцикла са песмама чамила је у тами ормана од тешке храстовине пуних 40 година, да би 1. маја баш на дан православног Ускрса, чудесно васкрсла. Да ли је то била једна од оних необичних игара нестварне стварности које живот понекад игра са нама? Можда одговор на ово питање може дати само Светланина, верујем, радосна душа?

Као и многи писци и Светлана Велмар Јанковић је, подсећа саговорник, прве књижевне кораке начинила у поезији. Песма "Мајка", коју је написала 18. јула 1942, стоји као уводна за, како је сама назвала "Песмарицу мале Светлане". Уз песмарицу, такође у рукопису, остала је и кратка симпатична подршка (прва књижевна критика!) вероватно од породичног пријатеља који се потписао као "чика Саве"

Проксима Кентаури, најближа звезда нашем Сунцу, крије можда и најважнију тајну за човечанство...

„Друга Земља“ пронађена у „комшилуку“ Новости Онлине | 24. август 2016. 18:02 | Коментара: 4. / Чврсти докази о открићу насељиве планете на „само“ 4,25 светлосних година удаљености од Земље требало би да буду данас представљени

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Чија је задружна земља
• 
  НАСА: Откривене 104 нове планете, четири можда настањиве

• Научници израчунали колико нам је остало времена
• Без контакта са свемирском сондом Розета током 24 сата
• ВИДЕО: Марс се приближава Земљи, моћи ћете да га видите голим оком

СРОДНЕ ТЕМЕ

Чврсти докази о открићу насељиве планете на „само“ 4,25 светлосних година удаљености од Земље требало би да буду данас представљени на конференцији за новинаре заказаној за 19 часова.
Иронично, Проксима Кентаури, најближа звезда нашем Сунцу, крила је можда и најважнију тајну за човечанство, а сада је Европска организација за астрономска истраживања у јужној хемисфери (ЕСО) изгледа скинула вео тајне.

Након прошлонедељних гласина да је откривен најближи Земљин рођак, ЕСО ће представити проверене податке и снимке на конференцији за новинаре.

До сада најближа потенцијално насељива езгопланета била је „Вулф 1061Ц“ и удаљена је 14 светлосних година, односно 126 билиона километара од Земље.

Користећи технику познату као Метод радијалне брзине, научници су посматрали Проксима Кентаури за знаке померања. Суштински, док планете круже око звезде, оне испољавају мали гравитациони утицај који условљава звезду да се помера у малој орбити.

Њена удаљеност је уједно и најважнија информација, јер то значи да се налази у удаљеним крајевима свемира, него у Алфа Кентаури, најближем соларном систему нашем.

Алфа Кентаури је удаљен 4,4 светлосне године од Сунца и налази се у оквиру сазвежђа Кентауру. Откривено 1915. године, верује се да се састоји од три звезде - Алфа Кентаури А, Алфа Кентаури Б и Проксима Кентаури, малом црвеном патуљку, односно звезди мале масе.

Док се две веће звезде могу видети голим оком на ведром небу, Проксима Кентаури је премала да би се тако посматрала, али можда је, до сада, крила највећу тајну.

(РТС)

Кремна – Долази време ратова… Главна битка биће између Русије и Турске, у реону Цариграда / Јован Тарабић

Кремна – Долази време ратова… Главна битка биће између Русије и Турске, у реону Цариграда. Ни ми Срби нисмо више оно што смо некада били, погазили смо своју веру и обичај. Крушевац ће бити престоница Србије…

Јован Тарабић, потомак чувених пророка Јована и Митра Тарабића, твораца Креманског пророчанства, у својој 90-ој години живота решио је да Србима прикаже шта су стварно видели његови славни преци.

Деда Јован наглашава да оригинални рукопис Креманског пророчанства није никада пронађен и да се налази затворен у једној флаши која је зазидана у кући из турског доба у Ужицу.

„Моји Тарабићи су јасно казали да долази време ратова, да ће ударити брат на брата, пријатељ на пријатеља, да ће бити тешко народу. Питао је Прота Захарије свог кума Митра: Када ће бити народу тешко?“

Биће му најтеже када се десе грађански ратови, јер се неће знати ко ће против кога и са ким ратовати, ко ће коме бити пријатељ а ко непријатељ, па ће доћи време да се каже: Устаните ви мртви да легнемо ми живи!

Није узалуд парола – Само слога Србина спасава, мада је за данашње прилике а нашу срамоту прикладнији слоган – Србин Србина секиром сече, каже старина Тарабић. Јован наставља причу о Креманском пророчанству где је јасно казано да нас очекују еколошке катастрофе у целом свету, економска криза највећих размера, разне епидемије…-

Сви Срби који су отишли из Србије мораће да се једног дана због свеопштег хаоса у свету врате у своју отаџбину да ту пронађу мир и спас. Сведоци смо шта ураган и цунами чине Америци, све је то Божија казна.

Ничија сила није Богу мила. Западном свету се не пише ништа добро јер ничија није горела до зоре, како су заслужили тако ће и проћи.

Бог је милостив, али даје само по заслузи. Ни ми Срби нисмо више оно што смо некада били, наставља Тарабић, погазили смо своју веру и обичаје, док су наши комунисти бранили Србима да буду верници, да верују у Бога, да иду у цркву, славе крсну славу и негују национални идентитет.

Пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву су измислили наши непријатељи, али су се грдно преварили јер ће Србија опстати упркос свим недаћама. Када почне општи рат Србија неће у томе учествовати, али ће зато сви журити да дођу у нашу земљу како би пронашли мир и сигурност.

Овде мислим на све народе од Европе до Америке. Ми смо богата земља са великим природним богатствима. Нажалост, очајни политичари су све продали странцима.

Што се тиче општег рата, упозорава Јован, главна битка ће се водити између Русије и Турске и то у реону некадашњег Цариграда.

У Креманском пророчанству пише да ће, када почне општи рат, наићи човек са Истока на белом коњу и казати: Стој народе, Бог на небу Цар на земљи.

Тај човек није Тито како су многи комунисти лагали народ, већ се ради о будућем руском цару који ће ослободити све православне и српске земље. Где ће бити српска кућа то ће бити српско.

Крушевац ће бити престоница наше државе а Цариград ће поново припасти православнима. И Косово ће поново бити наше.

Изнад свега вера у бога ће спасти људе, пост, покајање и доброчинство. Онај ко цени себе и поштује он ће ценити и другог, у супротном опстанка нема. Ипак, сигуран сам да иду боља времена за српски народ.

извор: Геополитика, преузето са Васељенска ТВ

Семе из бакиног ормара - парадајс

Јабучар као бостан / Зорица ГЛИГОРИЈЕВИЋ | 05. јул 2016. 18:13 | У пластенику Живојина Антића из Ћуприје ниједан парадајз на струку није лакши од килограма

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  “Воловско срце” се поново враћа у наше баште
• 
  Сада су у моди розе парадајзи

• Дозревање зеленог парадајза
• Сок од парадајза топи килограме
• Како лако да ољуштите парадајз?

НАЈВЕЋИ парадајз у пластенику Живојина Антића (40) из Ћуприје достигао је тежину од 1,64 килограма, а ниједан није лакши од килограма. За седам година, колико узгаја домаћи јабучар, ово је највећи комад, јер је пре њега најтежи измерени комад имао килограм и по. Реч је о сорти старој три деценије, коју је узгајала његова покојна бака Милосава. Успешан пољопривредник хибридног парадајза по струку може да произведе око седам килограма, док Живојин убере најмање 10 килограма. Квадрат Живојиновог пластеника даје 50 килограма, а хибриди највише око 30 килограма парадајза.

- Можда још неко у Србији може да произведе парадајз ове величине, али само по један комад, а сваки мој парадајз је џиновски - оцењује Живојин, који је запослен у ћупријској Кафилерији. - Семе сам нашао у бакином ормару пре петнаестак година. Нисам баш знао од чега је. Парадајз је и те прве године био велики. Ова сорта може да се узгаја и као хибрид, али мислим да је тајна у искључиво органском прехрањивању које му много више погодује. Највеће примерке чувам за семе које сваке године даје овако велике плодове.

Како би био органски производ, Живојин га искључиво прехрањује преко корена и прска само копривом или гавезом, који је богат калцијумом, калијумом, магнезијумом, цинком, бакром, селеном и органским баријумом, који је у природи тешко наћи у органском облику. Парадајз углавном производи за сопствене потребе, а мању количину продаје онима који купују органске производе, али зато продаје расад.

Овај млади пољопривредник пре пет година почео је да производи и најљуће паприке на свету. Семенски материјал је добио од пријатеља из Индије, а потом је преко интернета склопио пријатељства са произвођачима широм света који су му слали семена разних врсти љутих паприка. Годишње произведе тону папричица, такође на органски начин. Највећи је произвођач љутих паприка на Балкану, јер на његовом имању расте 58 разних врста. Под пластеницима има 1.200, а "на отвореном" 1.000 струка.

ЉУТА И ЛЕКОВИТА

ЉУТЕ паприке имају лековито својство, које им даје капсаицин. Према Сковиловој скали, којом се према количини капсаицина мери љутина паприке, домаћа паприка просечно садржи 30.000 сковила, а максимално 80.000 сковила. Живојин производи паприку са 2,5 милиона сковила.

    = извор: Новости

      један од коментара уз ову репортажу: Dule Los Angeles 05. јул 2016. 20:26 
Zivoine,ako imas"gram mozga" batali se kafilerije i posveti se uzgoju -Paradajza. Podigni plastenik na 1 hektar,i uzgajaj na tradicionalan,seoski nacin.Kao i tvoja baba.Batali se velikih komada i rekorda. Sve tradicionalnio i prirodno. Izdrzi prve godine,i ne uzdaj se u-Drzavu.Sam,i svake godine sve vise.Sa organskom robom,bices velikii gazda u Evropi. Zapad,tj.,bogati lopovi, ne pitaju za cenu-Prirodne hrane.Znaju kakvim sljamom oni truju Svet,pa hoce sebe da zastite.Iskoristi sto imas i znas.

Божидар Ристић, уметник из Крушевца

 Из корења и грања расту ремек-дела &  Софија БАБОВИЋ | 28. мај 2016. 19:32 | Божидар Ристић, из Крушевца, за две деценије израдио више од 2.000 невероватних скулптура од дрвета. За прву скулптуру, "Тајну вечеру" на дасци, нудили му 7.000 марака

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  У Москви пронађено 59 скулптура из предратног Берлина
• 
  Последњи лучар са Златибора

• Необичне скулптуре од дрвета пронађеног у Дунаву
• Србац: Немања дрво деље срцем
• Трагови века у камену

ДА ремек-дела могу да настану и иза решетака, показује судбина Крушевљанина Божидара Ристића (63). Давне 1973. почео је "каријеру" као чувар у Васпитно-поправном дому, а онда, после две деценије, постао светски признати уметник. Дело по дело, од 1993. израдио је више од 2.000 невероватних скулптура од отпадака дрвета!

- Запослио сам се као радник обезбеђења. После неког времена приметио сам каква је чуда од гранчица перорезом правио један штићеник - открива нам Божидар Ристић. - Заинтересовао сам се и сам кренуо да радим. Врло брзо сам се извештио. Иако сликам од 16. године, схватио сам да је дрво заправо моја инспирација.

По одласку у пензију, Ристић је почео да се бави сасвим другим стварима, пре свега трговином и угоститељством. Све док пре 23 године није на једној дасци која је испливала из Јасике израдио "Тајну вечеру". Када су то видели гости из Ужица, за његово прво дело у дрвету понудили су 7.000 марака.

- Нисам хтео да је продам, али сам се од тог тренутка сасвим посветио уметничком раду с корењем, деблима и гранама, и успео да направим и име и тржиште - каже Ристић, који већ годинама држи уметничку галерију.

Крушевачки стваралац иза себе има око 25 самосталних изложби скулптурских дела у галеријама, културним центрима и на отвореном простору у градовима северне Италије, у Швајцарској и Немачкој. Имао је понуда да се пресели и на Маурицијус и тамо ствара.

- Данас радим пре свега скулптуре. Кад осетим мирис дрвета или уочим необично грање, у њима видим неку фигуру или представу - прича нам уметник, додајући да ради док је будан, али да и у сну склапа "нацрте" будућих дела. - Материјал налазим у шуми и у води. Све што изађе из реке, блата или тење практично је неуништиво. Моје је само да алаткама пратим природне трагове.

У галерији овог вајара на стотине је слика, али на првом месту су скулптуре и етно-намештај. Ристић највише воли да ради са орахом, дивљом крушком и трешњом.

- Увек постављам себи нове изазове - каже нам Ристић. - Људи углавном траже верске мотиве, иконе, скулптурице балерина од гранчица... Заједно са природом, у гравирању ми помажу и сипци који оштете понеко дрво. Такве рустичне композиције су врло популарне на Западу.

Наш саговорник каже да је крао занат од најбољих. Подучавао га је познати крушевачки вајар Миливоје Мићић (1935-2003). У знак захвалности према свом ментору, Ристић је са групом колега својевремено основао и удружење које је понело Мићићево име.

- Имам четворо деце, а од деветоро унучади, могуће је да ће ме неко наследити, јер већина воли да ми прави друштво и слика у галерији - каже, за "Новости", Божидар Ристић.

ЦЕО БОЈ ПОКЛОНИО ГРАДУ

ПРЕ 16 година, Божидар је, користећи препознатљив материјал од дрвета, реконструисао читав Косовски бој и истоимену скулптуру високу скоро шест метара поклонио граду. Изложена је у холу Дома синдиката. Посебна атракција су његови радови на врло ретком шљивовом дрвореду у цркви Лазарици код Пролом бање. Туристи се редовно фотографишу поред њих.Из корења и грања расту ремек-дела

Selimova-Želčeski- Laži, Laži Vere

СЕНЗИБИЛНЕ ПЕСНИЧКЕ СТРУНЕ / МИЋО ЦВИЈЕТИЋ

                         

Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Већ четири деценије Мирослав Тодоровић обликује своју песничку  творевину, промишља загонетне и сложене феномене живота и света, дароване му, радосне, пролазне и болне, тренутке у вечности. Обликује разуђено и препознатљиво песничко дело, истрајно и доследно, уграђујући у њега, неуморно, нове белутке, које је промислило и извајало велико животно и песничко искуство. У његовој поетској орбити су људске ведрине и таме, сванућа и свитања, расуте звезде, али и хладне звезде и судбине, светлости и сванућа, црно у боји и потоње верзије,  тамно и дубоко, небеско и земаљско, свет и светиње, станишта поезије. Као и оно кључно исходиште, песника и човека, када се све сумира, посебно смисао живота и певања: После свега.

По налогу професије, а путничке страсти, видео је и

Dve pesme iz najnovije knjige pesama Ljiljana Stejić "AM"

VEKOVI

Otplovjo prošli vek

ne možerno ga se odreći

Kao istrošeni džins

ispran snzama

pohaban i odrpan

kao pocepana mapa

kroz vidljivu rupu

iscurilo more

ode Domovina

i s njom sve dotle sveto

Otplovio vek

uz vatromet bombi

„milosrdnih anđeia" koji su

braneći nas od nas samih

ganjali sve što je

davalo života

čak i božje anđele

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

Stejić, Ljiljana, 1952 –

   AM /Ljiljana Stejić: Pogovor Dušan Stojković. – 1. Izd. – Smederevo, Arka, 2015 (Smederevo: Arka Press). – 115 str.; 21 cm. – (Biblioteka Arka).

Plačući za otkinutim rukama

mahali smo mu patrljcima

jedva stojeći na protezama

pevaii tužbalice i radosnice

slomljenim glasom

iz presecenih grla

Pretili smo nevidljivim silama

usahlim vidom umirućih očiju

preklinjali za svetlost

slepu svetsku porotu

bez imalo savesti

s nadom prigrlismo novi vek

i kao svedoci i kao osuđeni

zanja korica, izvod iz recenzije D. Stojkovića

PROŠLI VEK

Nije nam bio naklonjen

kao da nije bio

nama namenjen

tu su nas

sustigii demoni

i ratnickim plesom zavarali

i skuvali u loncu istorije

nedužne nas žigosali

još zjape rupe

prenatrpane žrtvama

još se traže porodice

i oteti organi

još žive u nekome

još nas sapliće

ubilačka trulež

užad stradalnika

psovke osvetnika

njegove ruke još nas guše

 još se klatimo

na njegovoj kuki

sa njim oko vrata

zalogaj pogače

umačemo u so

koja se još uvek

u živu ranu

sa njega sipa

_____________  Beleška o autorki. -  Ljiljana Stejić (Bečej, 1.952) - pesnik, krifičar, prevodilac, urednik. Završila je studije i specijalizirala pedijatriju na Medicinskoni fakultetu u Beogradu. Radni vek je provela u Medicinskom centru „Sveti Luka“ u Smederevu, u kome je bila načelnik Dečjeg dispanzera. Od samog osnivanja Izdavačke kuće Arka (1992).. zamenik je glavnog i odgovomog urednika.

Poeziju, književnu kritiku i stručne tekstove objavljivala je u više listova i časopisa u Srbiji. Nagrađivana je prvim nagradama na pesničkim festivalima u Vrbasu i Kikindi, kao i na Međunarodnom festivalu poezije Smederevska pesnička jesen (Prva nagrada publike).

Objavila je knjige: Besede o hramu (eseji), Kasno uzletište i Am (poezija).

Priredila je izbor poezije Rastočeno vreme Milene Vukoje Stamenković.

Poezija joj je prevođena i objavljivana na makedonskom, ruskom, bugarskom, francuskom, nemačkom i engleskom j eziku.

Prevodi sa makedonskog, poljskog i francuskog jezika. Sa francuskog je prevela knjigu Nebeski instinkt Silvian Dipui, sa poljskog Povodac Aleksandra Navrockog, a sa makedonskog izbor poezije Otići u Prespu Rista Vasilevskog i romane: Arlekin praznih ruku Trajčeta Krsteskog, Sudbine sa AI Ashara Trajana Petrovskog, Ja, Tito i Miki Maus Blažeta Minevskog.

       Knjiga  se može poručiti direktno od izdavača: IP ARKA SMEDEREVO, 11300 Smederevo, dr Miladina milića 3, tel. : 026.646-980. E – mail: arkasmed@yahoo.com