СРОДНЕ ВЕСТИ

          РОМАНЕ и приповетке који су обележили савремену српску књижевност и стекли наклоност армије читалаца, оставила је иза себе Светлана Велмар Јанковић (1933-2014), али и једну тајну коју је, сасвим случајно открио њен супруг Жарко Рошуљ. Реч је о збирци песама "Еуридика тражи Орфеја", исписаној од 1974. до 1976. која ће се тек сада појавити пред књигољупцима. Требало би да је ускоро објави "Лагуна", наравно као некомерцијално издање.
          У разговору за "Новости" Жарко Рошуљ, економиста и историчар наше хумористичке штампе 19. века, прича како је маја ове године са Светланиним сином (из првог брака) Ђорђем Протићем који је после 17 година на неколико дана дошао из Њујорка у Београд, обишао стан на Звездари у којем је некада живела књижевница.
          - Надали смо се да ћемо баш тамо пронаћи Светланине изгубљене рукописе радио-драма "Тунел" и "Ветар". Уместо тога открили смо фасциклу са Светланиним необјављеним песмама. На фасцикли је исписала плавим фломастером: "Еуридика тражи Орфеја (1974-1976)". Том приликом Ђорђе Протић је рекао: "Да сам јуче умро не бих знао да је такав рукопис уопште постојао" - каже Рошуљ. - Фасцикла са песмама чамила је у тами ормана од тешке храстовине пуних 40 година, да би 1. маја баш на дан православног Ускрса, чудесно васкрсла. Да ли је то била једна од оних необичних игара нестварне стварности које живот понекад игра са нама? Можда одговор на ово питање може дати само Светланина, верујем, радосна душа?
          Као и многи писци и Светлана Велмар Јанковић је, подсећа саговорник, прве књижевне кораке начинила у поезији. Песма "Мајка", коју је написала 18. јула 1942, стоји као уводна за, како је сама назвала "Песмарицу мале Светлане". Уз песмарицу, такође у рукопису, остала је и кратка симпатична подршка (прва књижевна критика!) вероватно од породичног пријатеља који се потписао као "чика Саве"
          .
          ЧАРОБНЕ ЗАГОНЕТКЕИГОР Стравински рекао је једном да људи не воле да упознају музику, него да у музици препознају. Када је реч о поезији можда се може исто рећи. У овом случају препознати значи поново чути, у себи, одјеке нечег што није само сећање, што је потпуније од сећања. Један стих, једна песма, све се присније осећају колико се више читају, колико се више понављају. Сваки пут кад се поново изговоре, стих или песма као да откривају једно ново значење, нови смисао, нову светлост. У том постепеном откривању можда и јесте једна од чаробних загонетки поезије, записала је својевремено Светлана Велмар Јанковић.
          - Светланине песме читао је још један пријатељ њених родитеља, много позванији, од исто тако благонаклоног "Чика Саве" да охрабри малу Светлану. Био је то нико други до славни писац Сима Пандуровић - каже Рошуљ. - У Светланијој аутобиографској прози можемо доста тога прочитати о трајном пријатељству између Пандуровића и њених родитеља. Не треба сумњати колико је подршка чувеног песника много значила његовој малој колегиници песникињи што се тек упуштала у пустоловину писања стихова.
          У породичној архиви су и песме које је Светлана, као честитке за рођендан, посветила својој мајци. Последњу такву стиховану честитку написала је 14. јануара 1951, а касније се окренула прози и есејистици. Поезији се вратила 11 година касније када је за драму "Стефан Дечански" написала неколико "Соколаревих песама". Затим је опет настала дуга пауза у писању стихова која је прекинута губитком првог супруга Миодрага Мимија Протића 1974. Тај трагичан догађај који је уследио после дуге грчевите заједничке борбе са канцером, покренуо је лавину осећања, а туга се излила у стихове збирке "Еуридика тражи Орфеја". Близак, и веома топао однос брачног пара може се посебно лако препознати у подужој песми "Васина улица", из које се може видети колико је Миодраг, иначе књижевни критичар изузетног образовања, утицао на Светлану отварајући јој нове видике.
          - Тих година као и сви млади писци и Светлана је била окренута француској, енглеској и европској књижевности - истиче Рошуљ.
          МИЉЕНИЦА ЧИКА МИШЕ- Не би требало заборавити ни Светланине студентске преводе са латинског на српски, песама најпознатијих римских песника, што је била њена велика љубав. Према њеном казивању, Милош Ђурић је желео да она остане на његовој катедри, али нажалост није испунила жељу своме омиљеном професору. Стекао сам утисак да се због тога често кајала - каже Рошуљ.
          - Као велики зналац Србије и Београдa Мими је снажно утицао да се Светлана окрене темама из наше прошлости. Као козер чак јој је и "глумио" неке историјске личности, као што је Васа Чарапић, што се може видети и у "Васиној улици". Да није било тог утицаја тешко да би настале све оне књиге о Дорћолу, Београду и Србији које су читаоцима прирасле за срце.
          Рошуљ подсећа и на помало заборављене Светланине преводе надреалистичких песама младог Коче Поповића, писаних на француском језику. Такође, у часопису "Дело" 1985. објављен је препев на српски језик песме "Камен мудрости" чешког авангардног песника Ладислава Новака. То је једини Светланин и Рошуљов заједнички рад који је, међутим, на њено инсистирање објављен под псеудонимом "Тончица Посинковић".
          - Што се тиче новооткривене збирке неодољиво се намеће оно што је проф. др Радивоје Микић још пре две деценије запазио: да нас Светлана, сваком својом новом књигом, непрестано изненађује изузетним огледањем у разним жанровима. По свему судећи та жанровска игра наставља се у њеном књижевном животу и после њене смрти - закључује Рошуљ.