ГРОМИЛЕ СРБА....

Громиле Срба у светлу неких других података У раном средњем веку нема писаних извора о погребу Словена, па ни Срба. Спаљивање Словена није се сматрало необичним, па није ни описивано. Располаже се узгред забележеним податком са краја VI столећа да је Мусокије, владар једног словенског племена на доњем Дунаву, био пијан после даће коју је приредио брату.317 Савременици бележе њима стран обичај код Словена, да удовица почини самоубиство. Псеудо-Маврикије пише почетком VII столећа: "... да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се задављују..."318 Слично се понавља и у латинском извору из средине VIII столећа, да жене Венеда, "најгорег" народа, из љубави за мужем врше самоубиство, да би се заједно спалили.319 Пошто су Северни Срби живели на граници према Германима, овај се податак могао односити и на њих. Самоубиство удовица се код разних словенских племена бележи и касније. Наравно, овај податак не треба схватити као правило, већ се он односи на старице или младе жене без деце. Оне су можда пратиле мужеве у рат, као што то Тацит пише за Германе.320 Та околност, природа брака код Словена и љубав Словена према слободи, давно забележена у грчким и латинским изворима, чини такав поступак сасвим разумљивим. Знатно више података о словенском погребу оставили су арапски писци. Важни подаци о Србима сачувани су у делу Масудија (умро 956/7. године).321 Његови подаци потичу из VIII столећа, како се то може закључити по навођењу народа и племена која су доцније нестала - Лангобарда (Нукабарди), Авара (Аванџа), Дуљеба (Дулаба), итд. Није искључено да се Срби спомињу и у другим арапским изворима, али нису распознати због арапског начина писања.322 Наводим Масудијеве податке по преводима на руски и пољски језик, који су ми били доступни (у косим заградама су различита могућа читања по ауторима превода): "Казао је Масуди: Словени су од потомака Мадаја /Мара/ сина Јафета, сина Нуха; њему припадају сва племена Словена и њему се приклањају у својим родословима. Обитавалишта су им под Козорогом (на северу), одакле се простиру на запад. Они окупљају различита племена, међу којима има ратничких, и она имају владаре. Неки од њих исповедају хришћанску веру на јакобитски /несторијански/ начин, неки немају писма, не потчињавају се законима; они су пагани и ништа не знају о законима. Од тих племена једно је имало раније у прошлости власт /над њима/, њиховог владара звали су Мађак /Махак, Махал, Бабак ?/, а само племе се звало Валинана /Ваљмана или Ваљјана/. Том племену у старини потчињаваху се остала словенска племена, јер /врховна/ власт је била његова и остали владари њему се потчињаваху. Затим следи племе Астрабрана /Астабвана, Астарана, Вастарана или Вастараја/, чији се владар у садашње време зове Саклаих /Саклаиђ, Садлаиђ, Сакла, Сакланђ/; још племе звано Дулаба /Дулана, Длавана, Дулаја/, њихов владар /у садашње време/ зове се Ванђ-Слава /Ванђ Алаф, Ванђ, Ванџелак, Васхла, Тала/. Затим племе звано Сарбин; то је племе грозно /својим противницима/ из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали /или: по њиховом непотчињавању никаквом народу; или у њиховој близини је држава, којој се они потчињавају/. Затим иде племе, именом Морава /нема речи: Затим до Марвана/ затим племе звано Харватин /Џарваник, Хазваш, Харвас, Харванин/; затим племе, звано Сасин /Хасин, Сасну (?)/ и племе по имену Хашанин /Хасабин, Ахсас/; затим племе, по имену Баранџабин /Баданхас/. Наше навођење имена неког владара тих племена уствари су имена позназа /обична/ за њихове владаре. Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама. То словенско племе и друга ближе се истоку и простиру се на запад".323 "Следеће племе се зове С(а)рбин. Они су народ окружен од Словена поштовањем из разлога, чије би излагање било дугачко, такође из особености, чије би објашњење било преопширно... /Људи из/ племена које споменули, звано С/а/рбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или вођа, и спаљују /такође/ његовог /или: своје/ јахаће коње. Њихово поступање /у том погледу/ слично је поступању Индуса..." 324 Овај податак понавља Ибрахим ибн Јакуб: "Племе које споменусмо, што се назива Сернин /С(а)рбин/, спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је /у том погледу/ сличан поступању Индуса".325 Поред података да се Срби спаљују, укључујући вође, Масудијева белешка садржи и значајан податак да је српски погреб сличан индуском. То арапски писци бележе и за неке друге Словене. Поређење Срба са Индусима може се односити само на спаљивање умрлих, али и на друге обреде. У Индији будисти и брамаисти још од старе ере без прекида примењују спаљивање умрлих. Изгорели остаци покојника се обично не сахрањују, па гробова нема. Али у прошлости, па и данас, постоји сахрањивање у урнама и сахрањивање у хумкама. У Индији су погребни обреди до танчина разрађени, постоје разне школе и опширни описи.326 Овде ће бити изнети само они подаци који су занимљиви због поређења са погребом Срба у прошлости. Агни (= огањ) је весник богова на земљи, који преноси жртве боговима, јер материјално не може да се пренесе. Зато се душа умрлог само спаљивањем може ослободити и придружити душама предака. Душе праведних иду Јами, а душе лоших Ниррити, небитисању. Душе сахрањених у земљу постају зли духови. Труднице, деца и божјаци не морају да се спаљују, јер су "чисти". Пре него што умре, самртник бира место сахране: на доброј земљи, одакле се воде сливају ка југу и западу, а теку на север и исток. По смрти покојника, ватра која је у то време горела на огњишту износи се из куће. Она је коришћена за паљење погребне ломаче. На покојника се пред спаљивање могу стављати разни предмети из домаћинства и жртвена храна. Спаљивање удовице је напуштено још у време Веда, али се сачувало симболично, као део обреда. Зато се повремено обнављало до новијег времена. Када се заврши спаљивање, следила је гозба и паљена је нова ватра у кући. У доба Веда уз гозбу је почињала игра и весеље. У доба сутри остаци покојника су могли да се ставе у урну или у завежљај од коже црне антилопе који се окачи на одређену врсту дрвета. Урна се сахрањује, или се кости сипају у реку, море. У погребном обреду понекад се појављује чамац, брод, мада често симболично. Може се подићи хумка и том приликом се обављају разне обредне радње.327 У хумку се ставља храна, а посуде које су коришћене потом се разбијају. Разбијене посуде коришћене за купање покојника и друге обреде, као и друго, могу се похранити у посебне јаме. Основа хумке се претходно чисти, посипа ситним каменом, пооре и посеје. Овакав погреб и сличне обреде примењивали су сви Индоевропљани, а увели су га по свој прилици Аријевци. За разлику од осталих Индоевропљана Европе, Словени су тај погреб и обреде задржали знатно дуже. Поред Словена, такав погребни обред сачували су и Балти до XII столећа.328 ....        = извор: Ђорђе Јанковић   (део изкњиге).