Или неки нови мемо роман а ла Петров?Кога такве ствари могу више да занимају, осим фамилије аутора и секте којој припадају? Чему и коме ова врста "сведочења" служи? Подвукао сам нека места, која су довољна да покажу арому тога бившег времена и понор бирократског друштва и бирократске књижевности, чији је и окаснели мемоарист припадник...
* *
Vučo je zašao u poodmakle godine… 1977. dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za zbirku pesama „Nepovrat humora zaspalog kao najbolje književno delo objavljeno te godine.Ali o knjizi ni reči u dnevnoj štampi.Čak ni Buca Mirković koji je svesrdno pratio pisce nadrealističkog kruga nije se oglasio.U to vreme ja sam jedva sastavljao kraj sa krajem.Bednom profesorskom platom plaćao sam negovateljicu i lekove za suprugu operisanu od raka dojke koji se proširio na pluća.Nekoliko mojih drugova koji su radili u „Tanjugu“, Slavko Stanić i Mihailo Šaranović predložili su da pišem o kulturnim dešavanjima u Beogradu. Napisao sam poduži prikaz Vučove zbirke.Nije prošlo ni dva dana u svim republičkim dnevnim listovima štampan je prikaz. U zaglavlju „Tanjug“, a ispod teksta moje puno ime i prezime.U nekim novinama tekst je je еkaviziran i nekoliko termina „srpske varijante“ zamenjeno je „hrvatskom varijantom“.Vreme je kad su se osokoljeni nacionalisti saplitali na ruševinama istog jezika.Vučo mi je telefonirao: „Hvala ti, Božidare, posle tvoga prikaza u sarajevskom Oslobođenju mnogo bolje se osećam, skoro kao Dete Humora Zaspalog.“(Odlomak iz memoarske proze u rukopisu)
извор: Данас,
Нема коментара:
Постави коментар