среда, 20. јул 2022.

RS 1:32 / 6:14 о. Љуба - КАКО БОГ ОТКРИВА СУДБИНЕ ЉУДИ?

уторак, 19. јул 2022.

Гледам ову слику...

Баш ову.



..












Снимљену пре дванаест, односно тринаест година. У дому наших родитеља.

То је степениште, део степеништа обраслог лишајем, маховином, испред тзв. Велике магазе. Део бетонираног дворишта.  Фотографија с десна снимљена је почетком јануара 2009. Фотографија с лева средином 2010. 

Пре тринаест година, као да беше пре тринаест векова!

Нисам чувао фотографије, које бих снимио. Нисам био мајстор за фотографије и тзв. селфије. Има много бољих од мене у томе.То сам схватао временом, упознајући на интернету милионе и милионе фотографија, и одушевљавајући се њима. А онда их заборављао.

Али ову фото-монтажу памтим, као да је фреска североисточне Србије. Чије лице волим, тј. заволех прекасно, као и једну жену, која је боља у много чему од мене, па и у фотографисању. Она ми је скидала повез са очију. Није тешка реч: као да сам деценијама имао повез преко очију, пре свега за свој ужи завичај, а то је грубо речено североисточна Србија, тј. тај крај од Раброва и Голубца  гледано низ Дунав, до Лепенског или Госпођиног Вира, и до Неготина и Зајечара богме, па ако хоћете до Феликс Ромулиане, до Гамзиграда и гроба мајке Императорове - Ромулијане. 

Враћајући се са свих послератних  војних вежби, мој отац је волео да прича, да се ослобађа доживљаја са тих вежби - на које су га терали иако није имао неки високи чин који је стекао крајем рата, 1944-1945. И тад је причао, први пут сам чуо причу о Гамзиграду, и величанственим рушевинама остацима императорског комплекса, где су, наводно војници купали коње. На тим маневрима. 

Оцу Михаилу дугујем захвалност и на јакој свести о нашим прецима, који избегоше пред Први Српски устанак 1804. године из села Јасенице, код Неготина, у влашко село у Пеку, Нересницу. Бежали су од зла турских зулумћара. И зауставили се, прво у Нересници, а онда су, опет, морали да беже низводно  Пеком, до Мишљеновца, где пођубрише прво Старо Гробље на стотинак метара од Лукићске Мале, па затим Гробље у Поточићу. Тамо леже кости оних које смо запамтили - наших прадедова, дедова, очева, мајки, стричева... Михаило је био поносан на свог прадеду, прегледача бобичавих свиња и народног посланика Димитрија, који погибе крајем друге године Првог светског рата враћајући се из (претпостављам) Текије, где је имао кафану у ортаклуку. Уопште, покојни отац је имао ванредно памћење као и несумњив дар приповедача, као уосталом и наша покојна мајка Наталија. Отац је одувек желео да види Текију, да обиђе Јасеницу, али жеља му остаде неиспуњена. Ја сам касно почео да возим ауто, пред крај очевог живота. Нисам успевао да стигнем да научим да возим на време. Као што нисам успео ни у много чему другом.

Јасеницу сам видео са Лејдиком, на путу за Феликс Ромулијану. Заправо, журили смо, нисмо сишли у само село, него смо се зауставили крај ретких кућа тога села покрај пута. (В.С. Шаркаменац је обећавао да - кад се  за то укаже прилика - ме упозна са Јасеницом мало боље и изблиза, пошто је рођен у том крају, али... )

Да скратим. Да се зауставим на маховини. Бог ми је, или анђео чувар, послао ту жену да ми скине повез са очију и да видим право лице мог најужег завичаја, лице обрасло маховином и лишајем, на жалост.

Да се отрезним у Јабуковцу или Штубику од света пред том народном сеоском архитектуром која опстаје у неком свом последњем стадијуму и која је за мене била сензација, као и поглед са  виса изнад Гамзиграда, тј. са места где је укопана Императорова мајка - Ромулијана.

Али, исту такву лепоту сеоског народног неимарства имао сам прилике да погледам и на Радан планини, или у Пчињском крају, Трговишту, на Старој планини, где ме случај комедијант водио као какво ђаче на екскурзијама, тим крајевима Србије, чија су лица, такође обрасла маховином и лишајевима...

Седећи на том степеништу Велике магазе, нарочито лети, могао сам да се кад бих био сам, удубим у један свет који је имао свој непоновљиви сјај док сам био дечак, и младић, и који се бранио од пропадања на свој начин. То степениште, некад док је био деда Станко жив (1892 - 1955) није било од бетона, већ је било од дебелих поцрнелих багремових талпи, пошто тада није било наткриљено верандом, као данас, тј. јуче - седамдесетих минулог века. Тај свет у којем сам живео и одрастао, имао је свој мерак, патину и чврстину...

Тај свет је - одливањем наших земљака - у Европу, упркос свему томе, почео да тоне у тишину и успомене... У неповрат...

 

Уторак 19.07 .22  Око 3 и нешто предзору...

петак, 6. август 2021.

733. BEZUSLOVNA POBUNA - ZAŠTO ĆE HRISTOS MORATI DA DOĐE???

петак, 23. јул 2021.

НЕВИДЉИВИ ФРОНТ НЕВИДЉИВЕ СРПСКЕ ПАРТИЈЕ

 

Тај фронт се шири из дана у ноћ. Тај фронт нема свог Вожда ни лидера. Њиме руководи Целокупно памћење Срба. Небеска Сила, хорови небеских Бића.

Толико овог тренутка може да се каже.

Све остало је, уосталом, индиректније речено.

Ко хоће да се бори за земаљску власт, мора да ослушкује и извршава вољу највеће и сасвим невидљиве партије.  

Мора прво да победи себе! коме није јасно, нека поразмисли. Ако му није јасно и после дугог размишљања, нека потражи неког верујућег да му помогне, уразуми га,објасни му...

 


 

 

Невидљива борба 

    Борба  на коју хришћане позивају сви свети Оци-подвижници назива се „невидљивом борбом“, то јест „невидљивим ратом“, јер је „невидљива“ за спољашне људске очи, будући да је „унутрашња“, да се одвија „унутра“, у души човековој. У старини су основе те борбе биле добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је  обавезна за све људе који се називају „хришћанима“, без изузетка, јер су руководећа начела ове борбе изложена у Јеванђељу, књизи намењеној свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, од такозване „епохе хуманизма“, долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу себе да сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу то да су „светски људи“ и да испуњавање свих црквених одредаба, захтева и традиције за њих није обавезно онако како је обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. „Ми нисмо монаси нити свештеници – почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно“. Појавио се немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, према држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као против нечега што толико притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности.

    Шта је то „невидљива борба“? То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство… У јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме ми стално можемо само да стремимо, без могућности да га икада у потпуности достигнемо овде, на земљи. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрекидни рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишен идеал изражен је кроз речи Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћане неопходно да љубе не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству на многим местима кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: „Будите свети, јер сам Ја свет“ (3 Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слодоби душе од ропства греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, разуме се само по себи, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер и Христос Спаситељ, Који је позивао на светост, дошао је на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на непрестану борбу против греха – на „невидљиву борбу“.   - извор : Архиепископ Аверкије...   

 

Из пристиглих писама

DONATIONS - ДОНАЦИЈЕ

Financed from the sale of printed editions on the paper and magazines ZAVETINA, direct purchase of Zavetina, donations and solidarity. Solidarity receivd donations from individuals, individual, or organiyation, or foundation, the supporting Non/profit publishing, translanting and connect writers of different nationalities, language and culture. To accept donations from philantropist from Serbia, and from all other sountries from all continents, always pointing out to our print publications, the origin of donations. Payment will made easy. - Donors from Serbia sent the money to ordinary postal money order at the following address: Ivan Lukic, 11000 Beograd, 11000 Belgrade, Street Serdar Janko Vukotic 1/13.
Donors from around the world send money only through Western Union to te following address: Miroslav Lukic, 11000 Belgrade, Serbia, street Serdar Janko Vukotic 1/13. - If there are some dilemmas, concerns, write to us at the Internet address
miroslav7275@gmail.com