... Не, не могу да
заспим....не иде, док читам,
слушам....док ми неко нешто
прича ...не иде....
али затвори очи?? нее ---
не иде... (из једног
писма)
Тако ми у свануће пише лабуд,
фламингос, и ја не знам зашто мислим на
крикове паунова
Које сам слушао у једно свитање журећи на железничку станицу
у суседном селу. Давно.
Хладно ми је око срца, не знам због чега. Можда од страхова који и мени долазе,
Све чешће, оном стазом,
посутом цветом багрема, којом долази и оно неизрециво.
Бог.
Али откуд цвет багрема, сада? То је снег,
читаве планине снега, и отуда долази то,
Од немира, од севера...Ноћу ми долазе, Мећаве, ко зна откуда, вејавице година, векова,
миленијума. Бабини укови. Од којих се једва ишта види. На истој се ватри печемо? Не,
и у
томе је ствар. Да на истој жеравици поскакујемо... друкчије бисмо песме певали,
брале!
Од сличне студени цвокоћемо, призивајући
заштиту анђела, Свемогућег, и домаћих светаца.
Као да нас бог припрема изокола за нешто
огромно, и дубље од сваког заборава.
Сан из кога се више нећемо пробудити. И који има смер два наизглед
паралелна пута
Крај
једног великог језера. И којим да
кренеш, пртином, или по танкој покорици леда
Куда
ћеш стићи? Куда стиже лаковеран човек.
Кога је скоро све преварило? Тај звук
цитре,
Или
окарине? Има укус горке судбине, од које силази низ кичму таква
језа. Каква језа!
Какве
мисли! Закони наслеђивања, тестаменти,
усмени или писани, сведоци, наследници првог реда.
Не, ни ја не могу да заспим... или ако и заспим, онда се пробудим усред таме,
... не,
Ову
несаницу не шаље љубав, радост, узбуђење пред путовање...не, не...
То
што надолази, у колони по снегу, као
патке- Парке, наступа низбрдо, према језеру
Наступа
по снегу, који није рашчишћен, већ утабан ... И сваки корак одјекује као
индијски
Инструмент
под највештијим прстима, највештијег
уметника... Каква је то музика,
Ко је може зауставити? Те патке-Парке?
( Ноћу, понекад, фебруар 2018)
