Градине Србије

Избори из стваралаштва уметника широм Србије, и оних који живе по свету, и не припадају тзв. официјелној Србији

....

...

Славица Ердељановић Curk

ТАЧКА

Када би била вођена разумом,

ниједна птица се не би усудила да лежи на пологу.

Вођен разумом,

ниједан цвет не би смео да се расцвета.

Ниједно срце се не би усудило да воли,

ниједан дух не би смео да се вине,

када би се мислило на оно

што седи у заседи по провалијама

хладног неразумевања,

у тамницама душе.

Молим Безмерност која ме слама

да услиши ми шапат хтења.

Молим небески свод крила звезда и облака

под којима је моја Тачка у црном амбису,

да ми помогне да издржим

И сачувам скривану светлост.

У кавезу сам свом,не назирем јутро.

Сан ми је прибежиште, буђење је болно.

Сан је одмор за очајање.

Када је ноћ сан,а дан сањарење,

Тачка се растаче у неповрат.

Живот је путовање, мисли су путоказ.

Када се замрсе мисли,

губи се правац,нестаје жеља.

Молим Непознато,

да ми отвори врата Бескраја маште.

Молим Великодушност таме

Да ми сачува клицу светлости

за заметак насилно затрт.

Туга је облак променљивог облика.

Када несрећа смрви,

остаје трајно понижење,

смањивање и претварање у Тачку.

Ако је Тачка Непостојеће

где је онда моје постојање?

ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ

Чуваћу те од незадовољства,

несналажења, лутања,

од тужних сећања, празних речи.

Чуваћу те од ружних снова,

од немира, неспокоја,

непријатељства, безнадежности,

неодлучности,

од ћутања, слутњи, немоћи.

Чуваћу те од неба без сунца и облака,

бесаних ноћи,

јутра без осмеха,

од мисли без жеља

и погледа без сјаја,

од разочарења, узнемирења,

празнине, очаја.

Чуваћу те од хладноће

наслућене, изречене,

од повређивања с намером,

туге, сумње,

заборављених обећања,

неиспуњених очекивања,

одустајања,неразумевања,

празног срца и празног длана.

Чуваћу те од дана без љубави,

од сумњичавости, преиспитивања,

двоумљења,

од празне тишине,

празне руке,

бола, муке,

неиспуњених жеља,

неуслишених молби,

заборављене захвалности,

неизреченог извињења,

од нелагоде,

недосегнутих висина,

недосањаних снова,

пораза, посустајања,

затварања и неслободе.

Славица Ердељановић Curk	20.55 (пре 15 сати)

Поштовани Мирославе,

Могла сам да прижељкујем, али не и да очекујем овакво писмо. Разговарали сте и поделили размишљања са саговорником који Вас разуме. Разумем и осећам вибрације у окружењу, али немам снагу бунтовника ни моћ да ишта променим. Чак немам довољно снаге ни да се разгаламим. Ћутим и трпим, много могу да издржим, па ако не успем, тихо се повучем. 

Верујем да добијате писма сличне садржине и верујем да Вам не причињава задовољство да објашњавате неком непознатом стање Књиге и издаваштва, али, ето, ипак сте мени гласно исказали Истину*. Шта да се ради? Веома добро знам шта значи недостатак самопоуздања и одустајање, али знам и шта значе многострука интересовања и истрајавање у ономе што ми је дато неком силом, па осећам одговорност. Не могу тек тако да усахну извори. Сада сам у годинама самосагледавања и преиспитивања, које су природан сигнал озбиљне зрелости, када је човек задовољан собом ако сагледа добре трагове у другима. Сазнање да смо некоме потребни олакшава и најтеже успињање. Буковски је рекао да је најважније колико добро ходамо кроз ватру. Моји су кораци вишеструко отежани, тешким енграмима из детињства и одговорношћу према четворо деце пред којима је неизвесна будућност. 

Морам макар да покушам. Ако наставим да гомилам рукописе, заузећу фиоке које би некоме биле корисније. Како да оправдам сате осамљивања ради писања, ако то не добије опипљиву форму књиге? Не очекујем неку материјалну корист, већ духовно испуњене. Осећам да је дошао тренутак да се отворим пред људима и саопштим своја размишљања. До сада сам само преносила знање и искуство у струци, а емоције сам скривала под каменом. Сликар сам и свој рад обелодањујем на многобројним изложбама, али ми сликарство није комерцијално, па ни тиме не остварујем материјалну корист, већ само духовно испуњење. Радим на Факултету уметности као редовни професор и то је једино поље моје материјалне сигурности и задовољства. Све остало су снови.

Сада сам Вам можда мало објаснила зашто сам Вам писала. Кажете да сам тражила одговор на питање које није јасно постављено. Искрено, само ми је била потребна подршка и можда сугестија коме да се обратим. 

Предлажете Градину, Унус Мундус... Месецима је Галерија НКЦ без струје (због неплаћених рачуна), па се изложбе отварају у подне, по дневном светлу, а радно време је до заласка сунца. Прошле године је у оквиру галерије отворена и књижара врло претенциозно дизајнирана, али, недавно је и тај простор испражњен и затворен. Њима могу да понудим из чистог ентузијазма. Пре пар година ми је у Градини штампан један есеј и цео часопис је илустрован мојим радовима са самосталне изложбе.

Ако верујем у оно што радим, наћи ће се нека светлост. Немам идеју како, не познајем спонзоре, немам политичку подобност и подршку. Имам само неку увереност да не треба да одустанем.

Много Вам хвала на посвећеном времену и понуди да Вам пошаљем неку песму или краћи текст. За сада Вам шаљем пар већ објављених песама.

Срдачно Вас поздрављам и желим све најлепше.

____

*

Поштована, 

Госпођо Ердељановић,

драга Славице,

бићу кратак:

Последњих година, с времена на време, добијам писма попут Вашег, и често сам у сасвим неугодној ситуацији: шта да одговорим неком непознатом мени, али искреном човеку и ствараоцу?

Јер Лукић(и) (Заветине, или Сазвежђе ЗАВЕТИНА), нису у некаквој кули од белокости, нису штићеници ни Рокфелера и Сороша, нити неких других белосветских богаташа, а богме ни домаћих новопечених парајлија, да будем најискренији. Врло је тешко данас - бити српски издавач, национално дефинисани, али  без страха од света и тзв. светске културе и књижевности. Онај мој земљак, боже ми опрости, Милошевић покојни, натерао нас је да угасимо изд. предузеће ЗАВЕТИНА, Посебна породична заветина, тј. да га пренесмо у власништво нашег 90- годишњег оца... Покушавали смо да издајемо часописе, сањали о томе док ми је још била жива  прва жена; онда сам се сам борио, објављивао на папиру часописе без ичије помоћи, што и данас чиним с извесном тугом, схвативши: да постоји та друга, неоткривена, недовољно позната Србија са својим потенцијалима духовним и стваралачким, покушавао сам да окупим и подстакнем, подржим колико могу на овај или онај начин ствараоце - пре свега писце, песнике, али и сликаре, са којим ме је живот још од гимназије доводио у непосредни додир, али: како је криза узимала замах, то се рефлектовало и на државу и на људе обичне, па и на уметнике, стварале су се прилике које су неприлике чиниле још горим пружајући могућност празним људима и гребаторима да испливавају, док су талентовани и по природи даровити и скромни некако не тонули, него нису могли да дођу до своје шансе. Организовао сам и конкурсе како сте приметили, али више не, јер огромну енергију коју сам поседовао и несебичност последњих годину дана, скоро годину дана, почела је да вуче у свом правцу - она подмукла болест далеко јој лепа кућа моје друге жене, чији је београдски дом, био нека врста шопске амбасаде последњих деценија за тај свет са југа Србије, Ниша, Лесковца и околине, Лебана и Радана, јер је моја друга жена (виша медицинска сестра) била особа која није штедела себе и помагала је свима... Извињавам се због ових напомена. Али, записујем их у некој врсти одговора, ако је то, јер сте тражили одговор на питање, које баш и није јасно постављено.

Ја бих, (да скратим), да сам на Вашем месту, понудио стихове, поезију, поглавља романа, часописима који су најближи: Бдењу, Градини, лесковачким часописима, ако још излазе, УНУСУ МУНДУСУ. Можете понекад понешто краће и мени да пошаљете, да видим, погледам, публикујем, ако ми се допадне.

Данас је тешко и веома познатом и афирмисаном писцу да објави одличан роман,  поготову ако нема издавача спремног на ризик и на улагање у књигу, коју данас купује - ко? Организују се некакви конкурси и додељују се некакве извикане књижевне награде, али се по правилу унапред зна коме ће припасти нека цркавица, што је некако и природно у друштву  које се тотално улубило.И што је најгоре, ми у суштини и немамо националног препознатљивог српског издавача који је спреман и да пропадне за српску књигу... И кога би макар симболично помогли - држава и филантропи, јер не знам како другачије? Али... да ту и станем.

Ако је то онај одговор који сте можда очекивали од мене, онда је то то. У суштини, ако сте нешто написали у шта верујете, и ако имате некакву цркавицу, штампајте то макар и у академском тиражу. Ја познајем такве писце који то раде, али један од њих је у позицији да  нема породицу, да води скроман живот, као професор књижевности у пензији, па од своје уштеђевине штампа своје књиге у 100, 200, ретко у 300 пр. Ја сам свој први роман, "Дневник за Сенковића" штампао уз помоћ моје пок. прве жене у 1500 пр., 1983. године, и нећете веровати ја сам ту књигу распродао широм Србије, пре свега на Косову, и у Нишком крају. Тако у неком селу тада мени непознатом Оране, наставници су били поручили приличан број примерака, иако тамо никада никог нисам ни знао ни срео. Када сам после 2000-те године прошао кроз Оране, на путу од Лебана према селу Ивање на Радану и видео да је та Основна школа у с. Оране затворена, без ђака, само неких двадесет година доцније, дакле, ја сам био забезекнут... Али....

Свако добро, здравље на првом месту...

Мирослав Лукић, ур.  (11. Јануара 2016)

(.....)

ЛеЗ 0005558