Čuvari sećanja

U POLUSNU ili snovima na javi, romanopisac je često poput mesečara,
duboko utonuo u ono što mora da napiše. Dobitnik Nobelove nagrade za
književnost, francuski pisac Patrik Modijano, izneo je ovo poređenje u
tradicionalnoj besedi održanoj u nedelju, u holu Švedske akademije
nauka. Najprestižnije svetsko priznanje biće mu uručeno u sredu, kada i
ostalim ovogodišnjim laureatima.
- Verujem da svet muzike ima jednak odnos intimnosti i
međusobnog dopunjavanja, kao veze između pisca i čitaoca - rekao je
Modijano. - Oduvek sam smatrao da je pisanje nalik muzici, samo mnogo
manje čisto. Zavideo sam muzičarima na uzvišenijoj umetnosti. I
pesnicima, koji su bliži muzičarima, nego što su romanopisci. Kao dete
počeo sam da pišem pesme, pa me je zbog toga sigurno snažno pogodila
opaska koju sam jednom pročitao da su "prozni pisci nastali od loših
pesnika". Za romanopisca je, govoreći jezikom muzike, pitanje veštine da
sve ono što vidi - ljude, pejzaže, ulice - pretvori u partituru sa
istim melodijskim delovima, iz knjige u knjigu. Ali, pisac u tome ne
uspeva da dosegne savršenstvo i žali što nije muzičar, pa ne može da
komponuje Šopenova "Nokturna".
Govoreći o svom shvatanju uloge
pisca, istoriji i sećanjima kao građi od kojih nastaju knjige, Modijano
je pomenuo i za njega posebno značajne pesnike i pisce - Jejtsa,
Mandeljštama, Bodlera, Malarmea, Balzaka, Flobera, Stendala, Dikensa,
Tolstoja, Dostojevskog, Poa... Nobelovac je priznao da uvek dva puta
razmisli pre nego što pročita biografiju nekog od svojih omiljenih
autora, jer se biografi često oslanjaju na sitne detalje, nepouzdana
svedočenja očevidaca, karakterne nedostatke... Jedino intimno
približavanje piscu, po njegovom mišljenju, moguće je čitanjem dela, jer
je on upravo tu u svom najboljem izdanju.

-
Neću vas mučiti svojom ličnom pričom, ali mislim da su neke epizode iz
mog detinjstva posejale seme za nešto što će kasnije izniknuti u mojim
knjigama - objasnio je Modijano. - Često sam bio daleko od svojih
roditelja, odsedao kod njihovih prijatelja o kojima ništa nisam znao,
stalno menjajući kuće i mesta. Ništa me tada nije iznenađivalo, čak su
mi i bizarne situacije delovale savršeno normalno. Tek mnogo kasnije me
je moje detinjstvo pogodilo kao nešto enigmatično i pokušao sam da
otkrijem više o tome ko su bili svi ti ljudi kojima su me roditelji
ostavljali i koja sam sve to mesta promenio, ali nisam uspeo da ih
identifikujem. Moji bezuspešni pokušaji rešavanja ovih misterija
pobudili su želju za pisanjem, kao da su pisanje i imaginacija mogli da
mi pomognu da povežem sve te pokidane veze.

Zadatak pesnika i pisaca, po njegovom mišljenju je, da u životu običnih ljudi,
svakodnevici i banalnostima, pronađe dublja značenja, da razotkrije u
svakom pojedincu misteriju postojanja. Ali i da čuva sećanja:- Imam osećaj da je danas sećanje mnogo manje sigurno u sebe, da je u stalnoj borbi sa amnezijom i zaboravom. Taj lažov, taj masovni zaborav
koji zamračuje sve, čini da možemo samo da prikupimo fragmente
prošlosti, nepovezane tragove, prolazne i gotovo nepojmljive ljudske
sudbine. Ipak, zanimanje pisca je da kada se suoči sa tom velikom
praznom stranicom zaborava ponovo učini vidljivim bar nekoliko iščezlih
reči, poput izgubljenih santi leda koje se pojavljuju na površini okeana
- zaključio je Modijano.

MODILjANI

- MOJ dalji  rođak Amadeo Modiljani je za modele svojih slika birao anonimne ljude,
decu i devojke sa ulice, služavke, seljake, mlade šegrte. Slikao ih je
intenzivnim potezom četkice, koja podseća na veliku tradiciju toskanskog
majstora Botičelija i slikare "kvatroćenta" iz Sijene. On im je davao -
ili bolje reći u njima otkrivao - svu uzvišenost i plemenitost koja je
bila u njima, ispod njihove skromne pojavnosti. Rad pisca mora da ide u
istom pravcu. Njegova imaginacija, daleko od odstupanja od realnosti,
mora da dopre do same suštine i otkrije šta je skriveno iza pojavnosti.
Mogao bih da poverujem da je romanopisac, kada je najbolji, neka vrsta
vidovnjaka ili vizionara. On je i seizmograf koji beleži i jedva
vidljive pokrete.

Modijano: Pisci su čuvari sećanja | Kultura | Novosti.rs

„Хомољски wеcome coktel“ Звижд; Хомоље

Када нас је домаћин у општини Кучево, Миодраг Винкић, у знак добродошлице недавно позвао на „Хомољски wеcome coktel“, очекивали смо, искрено, да су белосветски трендови стигли и до овог, помало заборављеног дела Србије. Међутим, уместо испред савременог „метал-стакло“ ресторана у селу Каона, наш аутобус се зауставио испред обичне воденице. Додуше, сада се воденице не срећу „на сваком кораку“, ниједна више није обична, а посебно ова. Стара је, кажу, више од 180 година, вазда је млела жито и кукуруз, а воденични камен се и данас окреће. Чак осамнаест ортака је равноправно дели, па је заиста чудно како све то функционише. Као да нисте у земљи Србији.

Наравно, помисао на ice-coffe, espresso или обичну кока-колу смо брзо заборавили, а домаћини су нас понудили оним што су имали и „шта се затекло“ – качамаком и пројом, сиром и кајмаком, сувим месом и ракијом! Сасвим довољно за нешто што бисмо назвали почетком авантуре или, једноставно, путовање у тајанствени свет Хомоља.

Слика са планине Радан, насеље Ђурашковићи, зима 2013. ("Заветине")

Трагична судбина сестрице Јелице

Колико је већини Срба овај крај и данас непознат, можда говори и мала анкета. Наиме, пре поласка на пут смо се, шале ради, пропитали колико заправо знамо куда идемо. Чули смо, наравно, за хомољски сир, знали смо и за одличан мед, за влашке обичаје, песму и игру. И наравно, знали смо да се налази „негде“ на истоку. А то „негде“, заправо, почиње већ на стотинак километара од Београда. Када прођете Пожаревац и кренете ка Кучеву, након свега двадесетак километара стижете до Малог Црнића, прве од четири хомољске општине. Ту је била и прва станица нашег путовања, које је за новинаре престижних београдских редакција недавно организовала Америчка фондација за развој (УСАИД), желећи да покаже шта је до сада овде урађено. Реч је, заправо, о пројектима које помаже Америчка влада у разним областима привреде и друштва источне Србије, али ће путнике, верујемо, више занимати занимљивости и туристички садржаји овога краја. А да се има шта видети, уверили смо се већ на првој паузи.
У близини Малог Црнића је манастир Заова. Црква је сазидана почетком 19. века на темељима храма који је, према предању, уочи Косовског боја подигао кнез Лазар. Посвећена је светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, слави се овде и свети Лазар, али је, кажу, најсвечаније 2. августа, на дан светог Илије. Тада народ из околних села у великом броју долази цркви, а повод је једна несрећна епизода из још трагичније српске историје. Наиме, старије генерације се вероватно сећају народне песме о судбини сестре Јелице, коју је завидна јетрва оптужила за смрт свога детета. Не верујући у сестрину невиност, брат је наредио да је коњи живу растргну. Како то обично бива, за истину се доцкан сазнало, али је успомену на тужни догађај сачувао народ. Легенда каже да су на местима где су пали делови Јеличиног тела подизани манастири, а сам кнез Лазар је, ужаснут оним што је чуо, заповедио да се на њеном гробу подигне и ова црква.
Околина манастира ће привући и оне којима историја није посебно занимљива. У близини је мало, порибљено језеро, које лети посећује велики број викендаша и пецароша. Поред обале је и мали Ловачки дом са неколико соба у којима нема великог комфора, али љубитељима природе, посебно оним са скромнијим могућностима, то неће превише сметати. Где су ловци ту су и ловишта, а по њиховој причи околне шуме обилују разним зверчицама. Треба поменути и два извора лековите воде, али и бројне пешачке стазе на којима ћете, барем на тренутак, заборавити свакодневне проблеме.

       = извор: видети више: Хомоље

ХАРМОНИКАШ / Мирослав Димитријевић

Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште (Заветине)

    Кад Драгче Випин продаде кућу и купи сину Мији хармонику, ону белу талијанске производње - „гверинку“, село стаде да се крсти као да се задао олујни облак с Јухора.

    Мија оде у бели свет да учи свирање, а Драгче се пресели у колибу на брегу и стаде да проси..

    Седам Светих Сава прођоше, а од Мије ни трага ни гласа. Кад дође осма Благовест, зададе се човек од Винске ћуприје. На Ђукицком гувну отвори хармонику. Прхнуше тонови у небо као чворци из винограда. Мији играју прсти као да пипа врелу плотну, а арија сетна и жалостива, срце да ти спаруши.

    Народ ноге да покрши, само да види небеског свирача. А Мија накривио главу: једним увом слуша хармонику, а другим прислушкује како  анђели реагују. Тако се причињава.

    У колиби не затече оца. Првог дана на Божић положајник га нашао уроженог од зиме. Направи Мија нову кућу поред очевог ћелерчета, ожени се и доби сина.

     И изиђе на глас: Најбољи хармоникаш у целом Средњем Поморављу, море и даље - нема му равна од Ниша до Београда,  ни од Крагујевца до Зајечара.

     Мија држи думен. Сви њега траже, чак и  највећи богаташи у раваничком и беличком округу, а у Темнићком и Расинском срезу заказују свадбе по Мијином календару.

     Кад ти Мија одсвира песму, остане ти у души неки ожиљак, али тог момента не мариш да умреш.

     Највећи Газда Лика Касапин ожени најзад свог шантавог сина Делимира. Свадба се урекну за јануар.

      Зима. Пуца дрво и камен.  На Морави лед дебео две судланице. На бркове и стрехе хватају се ледене луле, које гладна деца сишу као на летњем вашару.

      Мија стаде насред Ликине авлије и развеза. Све што имаде здраве ноге ухвати се у коло. Ђипају момци, упредају се девојке, врцкају снајке... Народ весео, блиста. Просветлио се некако у лицу, као воћке пред зрење. Газда Лика коловођа, до њега снајка, девери, младожења... Стапкаше онај снег, док си рекао – белегија.

     Мијина хармоника бруји као кошница. Лије се онај звучни мед, па ти се лепи за срце. Угреја се бела „гверинка“, потекоше врући звуци, а народ се - презноји од среће.  Добро, није му први, нити последњи пут. Мија свира као у помамилу, а народ игра као да га девет тарлема ухватило.

      Од вреле свирке капнуше прве капи са стрехе. С крова поче да се топи снег. И с околних слемена стаде да се слива вода. Разбљузга се под ногама, направи се водушљак, а коло игра, игра, игра...

      Почеше да се топе и суседна брда: Главица, Матицка пољана, Металиште и Саставци. Диже се водостај до колена. А коло начуљило уши, ужагрело очи и пиљи у Мију. Нико да примети чудо невиђено. Нико да се пусти из кола.

      Мехови хармонике се усијали, распирују ватру, ужарила се мелодија, а народ се попалио, као да му је пред главу. Пословица каже: „Свети Сава воду заковава“, а у Рашевици - пролеће на тај дан.

      Али кад од врелца поче да се топи државна шума: Сојак, Шибовити, Медвеђи, Оштра главица, Мала и Велика Ветриња, народу дође до гуше.

     Вире оне веселе главе из воде, заруменеле се као кајсије, подврискују од милине, и врте се у круг.

     И Мија умало да подави пола села. Растопи се коло, као коцка шећера.

       = извор: из рукописа М. Димитријевића: КРАТКЕ ПРИЧЕ О ДУГОВЕЧНОМ

    

Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште, црква изнад Вражјих стена  (Заветине)