ХАРМОНИКАШ / Мирослав Димитријевић

Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште (Заветине)

    Кад Драгче Випин продаде кућу и купи сину Мији хармонику, ону белу талијанске производње - „гверинку“, село стаде да се крсти као да се задао олујни облак с Јухора.

    Мија оде у бели свет да учи свирање, а Драгче се пресели у колибу на брегу и стаде да проси..

    Седам Светих Сава прођоше, а од Мије ни трага ни гласа. Кад дође осма Благовест, зададе се човек од Винске ћуприје. На Ђукицком гувну отвори хармонику. Прхнуше тонови у небо као чворци из винограда. Мији играју прсти као да пипа врелу плотну, а арија сетна и жалостива, срце да ти спаруши.

    Народ ноге да покрши, само да види небеског свирача. А Мија накривио главу: једним увом слуша хармонику, а другим прислушкује како  анђели реагују. Тако се причињава.

    У колиби не затече оца. Првог дана на Божић положајник га нашао уроженог од зиме. Направи Мија нову кућу поред очевог ћелерчета, ожени се и доби сина.

     И изиђе на глас: Најбољи хармоникаш у целом Средњем Поморављу, море и даље - нема му равна од Ниша до Београда,  ни од Крагујевца до Зајечара.

     Мија држи думен. Сви њега траже, чак и  највећи богаташи у раваничком и беличком округу, а у Темнићком и Расинском срезу заказују свадбе по Мијином календару.

     Кад ти Мија одсвира песму, остане ти у души неки ожиљак, али тог момента не мариш да умреш.

     Највећи Газда Лика Касапин ожени најзад свог шантавог сина Делимира. Свадба се урекну за јануар.

      Зима. Пуца дрво и камен.  На Морави лед дебео две судланице. На бркове и стрехе хватају се ледене луле, које гладна деца сишу као на летњем вашару.

      Мија стаде насред Ликине авлије и развеза. Све што имаде здраве ноге ухвати се у коло. Ђипају момци, упредају се девојке, врцкају снајке... Народ весео, блиста. Просветлио се некако у лицу, као воћке пред зрење. Газда Лика коловођа, до њега снајка, девери, младожења... Стапкаше онај снег, док си рекао – белегија.

     Мијина хармоника бруји као кошница. Лије се онај звучни мед, па ти се лепи за срце. Угреја се бела „гверинка“, потекоше врући звуци, а народ се - презноји од среће.  Добро, није му први, нити последњи пут. Мија свира као у помамилу, а народ игра као да га девет тарлема ухватило.

      Од вреле свирке капнуше прве капи са стрехе. С крова поче да се топи снег. И с околних слемена стаде да се слива вода. Разбљузга се под ногама, направи се водушљак, а коло игра, игра, игра...

      Почеше да се топе и суседна брда: Главица, Матицка пољана, Металиште и Саставци. Диже се водостај до колена. А коло начуљило уши, ужагрело очи и пиљи у Мију. Нико да примети чудо невиђено. Нико да се пусти из кола.

      Мехови хармонике се усијали, распирују ватру, ужарила се мелодија, а народ се попалио, као да му је пред главу. Пословица каже: „Свети Сава воду заковава“, а у Рашевици - пролеће на тај дан.

      Али кад од врелца поче да се топи државна шума: Сојак, Шибовити, Медвеђи, Оштра главица, Мала и Велика Ветриња, народу дође до гуше.

     Вире оне веселе главе из воде, заруменеле се као кајсије, подврискују од милине, и врте се у круг.

     И Мија умало да подави пола села. Растопи се коло, као коцка шећера.

       = извор: из рукописа М. Димитријевића: КРАТКЕ ПРИЧЕ О ДУГОВЕЧНОМ

    

Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште, црква изнад Вражјих стена  (Заветине)