„Хомољски wеcome coktel“ Звижд; Хомоље

Када нас је домаћин у општини Кучево, Миодраг Винкић, у знак добродошлице недавно позвао на „Хомољски wеcome coktel“, очекивали смо, искрено, да су белосветски трендови стигли и до овог, помало заборављеног дела Србије. Међутим, уместо испред савременог „метал-стакло“ ресторана у селу Каона, наш аутобус се зауставио испред обичне воденице. Додуше, сада се воденице не срећу „на сваком кораку“, ниједна више није обична, а посебно ова. Стара је, кажу, више од 180 година, вазда је млела жито и кукуруз, а воденични камен се и данас окреће. Чак осамнаест ортака је равноправно дели, па је заиста чудно како све то функционише. Као да нисте у земљи Србији.

Наравно, помисао на ice-coffe, espresso или обичну кока-колу смо брзо заборавили, а домаћини су нас понудили оним што су имали и „шта се затекло“ – качамаком и пројом, сиром и кајмаком, сувим месом и ракијом! Сасвим довољно за нешто што бисмо назвали почетком авантуре или, једноставно, путовање у тајанствени свет Хомоља.

Слика са планине Радан, насеље Ђурашковићи, зима 2013. ("Заветине")

Трагична судбина сестрице Јелице

Колико је већини Срба овај крај и данас непознат, можда говори и мала анкета. Наиме, пре поласка на пут смо се, шале ради, пропитали колико заправо знамо куда идемо. Чули смо, наравно, за хомољски сир, знали смо и за одличан мед, за влашке обичаје, песму и игру. И наравно, знали смо да се налази „негде“ на истоку. А то „негде“, заправо, почиње већ на стотинак километара од Београда. Када прођете Пожаревац и кренете ка Кучеву, након свега двадесетак километара стижете до Малог Црнића, прве од четири хомољске општине. Ту је била и прва станица нашег путовања, које је за новинаре престижних београдских редакција недавно организовала Америчка фондација за развој (УСАИД), желећи да покаже шта је до сада овде урађено. Реч је, заправо, о пројектима које помаже Америчка влада у разним областима привреде и друштва источне Србије, али ће путнике, верујемо, више занимати занимљивости и туристички садржаји овога краја. А да се има шта видети, уверили смо се већ на првој паузи.
У близини Малог Црнића је манастир Заова. Црква је сазидана почетком 19. века на темељима храма који је, према предању, уочи Косовског боја подигао кнез Лазар. Посвећена је светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, слави се овде и свети Лазар, али је, кажу, најсвечаније 2. августа, на дан светог Илије. Тада народ из околних села у великом броју долази цркви, а повод је једна несрећна епизода из још трагичније српске историје. Наиме, старије генерације се вероватно сећају народне песме о судбини сестре Јелице, коју је завидна јетрва оптужила за смрт свога детета. Не верујући у сестрину невиност, брат је наредио да је коњи живу растргну. Како то обично бива, за истину се доцкан сазнало, али је успомену на тужни догађај сачувао народ. Легенда каже да су на местима где су пали делови Јеличиног тела подизани манастири, а сам кнез Лазар је, ужаснут оним што је чуо, заповедио да се на њеном гробу подигне и ова црква.
Околина манастира ће привући и оне којима историја није посебно занимљива. У близини је мало, порибљено језеро, које лети посећује велики број викендаша и пецароша. Поред обале је и мали Ловачки дом са неколико соба у којима нема великог комфора, али љубитељима природе, посебно оним са скромнијим могућностима, то неће превише сметати. Где су ловци ту су и ловишта, а по њиховој причи околне шуме обилују разним зверчицама. Треба поменути и два извора лековите воде, али и бројне пешачке стазе на којима ћете, барем на тренутак, заборавити свакодневне проблеме.

       = извор: видети више: Хомоље