U POLUSNU ili snovima na javi, romanopisac je često poput mesečara,
duboko utonuo u ono što mora da napiše. Dobitnik Nobelove nagrade za
književnost, francuski pisac Patrik Modijano, izneo je ovo poređenje u
tradicionalnoj besedi održanoj u nedelju, u holu Švedske akademije
nauka. Najprestižnije svetsko priznanje biće mu uručeno u sredu, kada i
ostalim ovogodišnjim laureatima.
- Verujem da svet muzike ima jednak odnos intimnosti i
međusobnog dopunjavanja, kao veze između pisca i čitaoca - rekao je
Modijano. - Oduvek sam smatrao da je pisanje nalik muzici, samo mnogo
manje čisto. Zavideo sam muzičarima na uzvišenijoj umetnosti. I
pesnicima, koji su bliži muzičarima, nego što su romanopisci. Kao dete
počeo sam da pišem pesme, pa me je zbog toga sigurno snažno pogodila
opaska koju sam jednom pročitao da su "prozni pisci nastali od loših
pesnika". Za romanopisca je, govoreći jezikom muzike, pitanje veštine da
sve ono što vidi - ljude, pejzaže, ulice - pretvori u partituru sa
istim melodijskim delovima, iz knjige u knjigu. Ali, pisac u tome ne
uspeva da dosegne savršenstvo i žali što nije muzičar, pa ne može da
komponuje Šopenova "Nokturna".
Govoreći o svom shvatanju uloge
pisca, istoriji i sećanjima kao građi od kojih nastaju knjige, Modijano
je pomenuo i za njega posebno značajne pesnike i pisce - Jejtsa,
Mandeljštama, Bodlera, Malarmea, Balzaka, Flobera, Stendala, Dikensa,
Tolstoja, Dostojevskog, Poa... Nobelovac je priznao da uvek dva puta
razmisli pre nego što pročita biografiju nekog od svojih omiljenih
autora, jer se biografi često oslanjaju na sitne detalje, nepouzdana
svedočenja očevidaca, karakterne nedostatke... Jedino intimno
približavanje piscu, po njegovom mišljenju, moguće je čitanjem dela, jer
je on upravo tu u svom najboljem izdanju.
Neću vas mučiti svojom ličnom pričom, ali mislim da su neke epizode iz
mog detinjstva posejale seme za nešto što će kasnije izniknuti u mojim
knjigama - objasnio je Modijano. - Često sam bio daleko od svojih
roditelja, odsedao kod njihovih prijatelja o kojima ništa nisam znao,
stalno menjajući kuće i mesta. Ništa me tada nije iznenađivalo, čak su
mi i bizarne situacije delovale savršeno normalno. Tek mnogo kasnije me
je moje detinjstvo pogodilo kao nešto enigmatično i pokušao sam da
otkrijem više o tome ko su bili svi ti ljudi kojima su me roditelji
ostavljali i koja sam sve to mesta promenio, ali nisam uspeo da ih
identifikujem. Moji bezuspešni pokušaji rešavanja ovih misterija
pobudili su želju za pisanjem, kao da su pisanje i imaginacija mogli da
mi pomognu da povežem sve te pokidane veze.
svakodnevici i banalnostima, pronađe dublja značenja, da razotkrije u
svakom pojedincu misteriju postojanja. Ali i da čuva sećanja:- Imam osećaj da je danas sećanje mnogo manje sigurno u sebe, da je u stalnoj borbi sa amnezijom i zaboravom. Taj lažov, taj masovni zaborav
koji zamračuje sve, čini da možemo samo da prikupimo fragmente
prošlosti, nepovezane tragove, prolazne i gotovo nepojmljive ljudske
sudbine. Ipak, zanimanje pisca je da kada se suoči sa tom velikom
praznom stranicom zaborava ponovo učini vidljivim bar nekoliko iščezlih
reči, poput izgubljenih santi leda koje se pojavljuju na površini okeana
- zaključio je Modijano.
MODILjANI
- MOJ dalji rođak Amadeo Modiljani je za modele svojih slika birao anonimne ljude,
decu i devojke sa ulice, služavke, seljake, mlade šegrte. Slikao ih je
intenzivnim potezom četkice, koja podseća na veliku tradiciju toskanskog
majstora Botičelija i slikare "kvatroćenta" iz Sijene. On im je davao -
ili bolje reći u njima otkrivao - svu uzvišenost i plemenitost koja je
bila u njima, ispod njihove skromne pojavnosti. Rad pisca mora da ide u
istom pravcu. Njegova imaginacija, daleko od odstupanja od realnosti,
mora da dopre do same suštine i otkrije šta je skriveno iza pojavnosti.
Mogao bih da poverujem da je romanopisac, kada je najbolji, neka vrsta
vidovnjaka ili vizionara. On je i seizmograf koji beleži i jedva
vidljive pokrete.
Modijano: Pisci su čuvari sećanja | Kultura | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар