УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 25. мај 2015.

После "конверзије"

У ВРЕМЕ "перестројке", војна индустрија СССР-а трансформисала се у цивилну, а фабрике које су производиле балистичке ракете почеле су да праве шерпе. Тај процес Михаил Горбачов звао је "конверзија", како носи назив и изложба фотографија руског уметника Илмара, коју после московске, одржане у парку уметности "Музеон", могу да виде и посетиоци београдске "Уличне галерије".  
Овај уметнички пројекат настао је недалеко од Москве, у граду који је током хладног рата био "забрањен". Ту се налазило средиште нукеларне одбране некадашње велесиле. После "конверзије" град је подељен у два дела. Војни је остао иза гвоздене завесе, а цивилни полако - одумире. Управо је чињеница да се у "отворени део" сада може ући, подстакла је Илмара да направи драматични и носталгичну фото-причу о становницима који су прошли "конверзију" сопствених живота.
Иако је рођен 1977. и детињство провео у СССР, за Илмара је ово била прва могућност да се упозна са светом "затвореног града", где је сваки становник повезан са тајнама атомског наоружања. Отац сваког детета из вртића ту је стручњак за израду ракета, муж сваке продавачице - стручњак за израду ракета, сваки одрасли мушкарац је или био, или је стручњак за израду ракета. Људи који су најбоље године својих живота дали свом занату, сада покушавају да се снађу у обичном животу и постају таоци овог затвореног града, наводи уметник.
- Сви тајни војни градови некадашњег СССР су по начину организације живота слични, а оно што је различито су људи и њихове судбине - каже Илмар за "Новости". - Сваки тај живот је јединствен, као брилијант. То су јаки људи, бивши или садашњи војници, снажног карактера, чија се унутрашња драма види на лицу. У граду је приметно да посла нема, да су плате и пензије мале. Постоје само две продавнице, једна - спортске опреме, а друга ташни. Осећа се велика туга. Сви су они одсечени од остатка света, нарочито старији.

Међу сликама чији рам чине историјске промене с краја 20. века које су довеле до распада моћног социјалистичког лагера је портрет жене-лекара, хероја. Цео Други светски рат она је провела на фронту. Муж јој је био врхунски војни лекар. Обећан им је већи стан, па су се преселили у затворени град. Муж је умро, она и даље живи у малом стану, са својим успоменама и ордењем. Свакога дана прима инсулин. Сличних судбина има на стотине.
- И сам центар тог градића личи на руину - прича Илмар. - Пре неколико година изгорела им је робна кућа, али нико и не покушава да је обнови.
С друге стране, у војном делу, где наш саговорник није имао приступ са камером, све функционише као сат. Тамо живе млади, полетни људи:
- Живот се тамо одвија беспрекорно, док је цивилни део пао у рупу неповратности.
Урушавање једног дела овог некада тајног места на мапи, директна је последица глобалних промена, завршетка Хладног рата, сматра овај уметник:
- Када се рат заврши војници немају шта да раде. То важи и за хладни рат. Овај подељени град, као да је слика постсоцијалистичке Русије у малом: људи су добили слободу, али не знају шта са њом да раде.
Свој уметнички рад Илмар је поделио између Москве и Београда. Пре него што је завршио Британску високу школу дизајна, студирао је позоришну режију и документарну кинематографију. Тренутно у Москви, са групом уметника као кустос, али и ауторски као фотограф, припрема уметнички пројекат који ће се звати "Треће место":
- Реч је о акционом пројекту у оквиру кога ћемо истраживати шта је савремном човеку остало између куће и посла. То треће место могао би да буде парк у коме ће из дана у дан пратити шта људи раде, како се понашају - закључује Илмар.
ДОМ У БЕЛОМ БЛАТУ
ЗАВОЛЕО сам Србију, њен народ и природу - каже Илмар који од 2008. сања да живи у нашој земљи због чега је купио кућу у Белом Блату, у околини Зрењанина. - То је мултинационално село у коме Етнографски институт често врши своја истраживања, а недавно су и мене пописали међу свим тим припадницима разних националности, као јединог Руса. Али, нисам први Рус који је ту живео. После Октобарске револуције, ту се настанила једна руска породица. Сазнао сам да је Рус који је ту живео био учесник рата, али и да је вешто правио лутке. Пријатељи у Москви често ме у шали питају како ми је у емиграцји. За мене ово није емиграција, јер тако нешто у ери модерних комуникација не постоји, а и Срби и Руси су ми исти.


Судбине отпале од историје | Култура | Novosti.rs

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови