После "конверзије"

У ВРЕМЕ "перестројке", војна индустрија СССР-а трансформисала се у цивилну, а фабрике које су производиле балистичке ракете почеле су да праве шерпе. Тај процес Михаил Горбачов звао је "конверзија", како носи назив и изложба фотографија руског уметника Илмара, коју после московске, одржане у парку уметности "Музеон", могу да виде и посетиоци београдске "Уличне галерије".  

Овај уметнички пројекат настао је недалеко од Москве, у граду који је током хладног рата био "забрањен". Ту се налазило средиште нукеларне одбране некадашње велесиле. После "конверзије" град је подељен у два дела. Војни је остао иза гвоздене завесе, а цивилни полако - одумире. Управо је чињеница да се у "отворени део" сада може ући, подстакла је Илмара да направи драматични и носталгичну фото-причу о становницима који су прошли "конверзију" сопствених живота.

Иако је рођен 1977. и детињство провео у СССР, за Илмара је ово била прва могућност да се упозна са светом "затвореног града", где је сваки становник повезан са тајнама атомског наоружања. Отац сваког детета из вртића ту је стручњак за израду ракета, муж сваке продавачице - стручњак за израду ракета, сваки одрасли мушкарац је или био, или је стручњак за израду ракета. Људи који су најбоље године својих живота дали свом занату, сада покушавају да се снађу у обичном животу и постају таоци овог затвореног града, наводи уметник.

- Сви тајни војни градови некадашњег СССР су по начину организације живота слични, а оно што је различито су људи и њихове судбине - каже Илмар за "Новости". - Сваки тај живот је јединствен, као брилијант. То су јаки људи, бивши или садашњи војници, снажног карактера, чија се унутрашња драма види на лицу. У граду је приметно да посла нема, да су плате и пензије мале. Постоје само две продавнице, једна - спортске опреме, а друга ташни. Осећа се велика туга. Сви су они одсечени од остатка света, нарочито старији.

Међу сликама чији рам чине историјске промене с краја 20. века које су довеле до распада моћног социјалистичког лагера је портрет жене-лекара, хероја. Цео Други светски рат она је провела на фронту. Муж јој је био врхунски војни лекар. Обећан им је већи стан, па су се преселили у затворени град. Муж је умро, она и даље живи у малом стану, са својим успоменама и ордењем. Свакога дана прима инсулин. Сличних судбина има на стотине.

- И сам центар тог градића личи на руину - прича Илмар. - Пре неколико година изгорела им је робна кућа, али нико и не покушава да је обнови.

С друге стране, у војном делу, где наш саговорник није имао приступ са камером, све функционише као сат. Тамо живе млади, полетни људи:

- Живот се тамо одвија беспрекорно, док је цивилни део пао у рупу неповратности.

Урушавање једног дела овог некада тајног места на мапи, директна је последица глобалних промена, завршетка Хладног рата, сматра овај уметник:

- Када се рат заврши војници немају шта да раде. То важи и за хладни рат. Овај подељени град, као да је слика постсоцијалистичке Русије у малом: људи су добили слободу, али не знају шта са њом да раде.

Свој уметнички рад Илмар је поделио између Москве и Београда. Пре него што је завршио Британску високу школу дизајна, студирао је позоришну режију и документарну кинематографију. Тренутно у Москви, са групом уметника као кустос, али и ауторски као фотограф, припрема уметнички пројекат који ће се звати "Треће место":

- Реч је о акционом пројекту у оквиру кога ћемо истраживати шта је савремном човеку остало између куће и посла. То треће место могао би да буде парк у коме ће из дана у дан пратити шта људи раде, како се понашају - закључује Илмар.

ДОМ У БЕЛОМ БЛАТУ

ЗАВОЛЕО сам Србију, њен народ и природу - каже Илмар који од 2008. сања да живи у нашој земљи због чега је купио кућу у Белом Блату, у околини Зрењанина. - То је мултинационално село у коме Етнографски институт често врши своја истраживања, а недавно су и мене пописали међу свим тим припадницима разних националности, као јединог Руса. Али, нисам први Рус који је ту живео. После Октобарске револуције, ту се настанила једна руска породица. Сазнао сам да је Рус који је ту живео био учесник рата, али и да је вешто правио лутке. Пријатељи у Москви често ме у шали питају како ми је у емиграцји. За мене ово није емиграција, јер тако нешто у ери модерних комуникација не постоји, а и Срби и Руси су ми исти.

Судбине отпале од историје | Култура | Novosti.rs

ДВАПУТ ПОДВУЧЕНО / Бела Тукадуз

НАКРИВЉЕНИ РЕД КЛАСИКА. - Власници изд. предузећа Нова школа одлучили су да покрену нову едицију Најбољи друг (Књига је најбољи друг), као поклон-књигу часописа НАЈ, и понудили су ми да будем уредник те едиције. Зашто су понудили баш мени?Можда их је привукао формат часописа који сам у то време издавао?Припреме за покретање едиције
трајале су током лета 2005. године. У септембру исте године уз београдски часопис
НАЈ бр. 31 била је одштампана и прва поклон-књига, књига првог кола.Тако је почело.
Објављена су два кола, тј. девет наслова током школске 2005/6.Текстови, писани као
нека врста предговора или поговора књигама које су публиковане у едицији Најбољи
друг овде се прештампавају, уз извесне напомене, накнадне и неизбежне.
Крајем августа 2006.https://draft.blogger.com/blog/post/edit/6059637878763543265/2241069014659780203

Штампано у књ. Мирослав Лукић: КУЛТ НЕМОГУЋЕГ АЛХЕМИЧАРА, Београд, Заветине, 2006-2007,  стр.  107; књ. 21, Сабрана дела МЛ., Вечити чудесни коренови.

НАПОМЕНА: Текстови се овде публикују не оним редоследом како су били објављивани својевремено, из више разлога.

_________________________________________________________________________________

…У УМЕТНОСТИ ЧОВЕК ЋУТИ,
И ПОЧИЊЕ ДА ГОВОРИ СЛИКА…

Ко је, у ствари, Пастернак? Песник без теме, како је писала
Цветајева, упоређујући га са Мајаковским, песник кога кад разумемо,
разумемо га мимо њега, мимо смисла…, кроз интонацију која је
увек тачна и јасна?
Не треба буквално схватити Цветајеву; није Пастернак
претерано херметичан писац. Он је одабирање. Његово је око фино
сито. Пејзаж у његовој поезији и прози није објекат којим се оперише
и манипулише, већ средиште лирског конфликта и лирске динамике.
Понекад је пејсаж прави лирски јунак.
Пастернак се одрекао романтичног манира и тако дошао до
неоромантичне поетике. То је писац који своје лирско “’ја’ потискује
дубоко у корене својих песничких слика и претапа га, разлаже у низ
појединачних елемената природе. Може се рећи да из основа
Пастернакових песничких слика извире један општији, шири пишчев
однос према животу, његов филозофски став, схватање према којем се
суштина егзистенције може наслутити само у динамичкој интегралној
слици света. Ево Пастернаковог схватања уметности:”„И постоји
уметност. Њу не занима човек, него слика човекова. А слика
човекова, како испада – већа је од човека. Она се може заметнути
само у кретању, и при томе не у сваком. Може се заметнути само
у прелазу од муве ка слону. / Шта чини поштен човек кад говори
само истину? Док он говори истину, пролази време, и заједно с
временом живот одлази напред. Његова истина заостаје, она вара.
Треба ли да човек увек и свуда говори тако? / И, ево, у уметности
су му зачепљена уста. У уметности човек ћути, и почиње да
говори слика. И испада ово: једино слика не заостаје за
напредовањем природе…“
Сам песник је написао тридесетих година минулог века
следеће редове: „Свакидашњицу утискујемо у прозу ради поезије.
Прозу увлачимо у поезију ради музике…“ Чвршће границу између
поезије и прозе су наметнуте и вештачке.Код овог песника је тешко
направити неку такву границу. Овакво схватање само је на први поглед
парадоксално. Понеки тумачи код нас мислили су и писали да је песник
Пастернак већи од прозног писца, а сам песник је августа 1934. године
констатовао следеће: „Поезија је проза, проза не у смислу збира
нечијих прозних дела, него сама проза, глас прозе, проза у акцији, а
не проза о којој се приповеда. Поезија, то је језик органског факта
са живим последицама. И, наравно, као све на свету, она може да
буде добра или лоша, зависно од тога хоћемо ли је сачувати
недеформисану или ћемо успети да је покваримо. Али, било како
било, управо оно што је чиста проза у прекопираном, изворном
интезитету, то је, у ствари, поезија…“
Овде је одабрано неколико проза писаних гридесетих година
минулог века1. Оне врве од обиља изванредних песничких слика и могу
бити, верујем и надам се, добар пут младом човеку у приближавању
енигми званој Пастернак2. Добро би било да у вашем накривљеном
реду класика буде и Пастернакова књига Заштитна повеља… за
почетак…
________
1 Борис Пастернак ДЕТИЊСТВО ЛИВЕРСОВЕ. Изабране прозе
2 Руски нобеловац, Борис Леонидович Пастернак (1890 – 1960),
проживео је живот у атмосфери упућеној на уметност.Отац писца, Леонид, познат је
сликар импресиониста, а мајка, Роза Кауфман, пијанисткиња. Као дечак уз оца
упознаје солидно уметност линија и боја, одушевљава се музиком и по сопственом
признању, највише је на свету волео музику, највише у њој – Скрјабина. Требало је
да музици посвети живот, али то није учинио због недостатка апсолутног
слуха.Путовао је у Марбург да би одслушао курс из филозофије код Хермана Коена
и Николаја Хартмана. Исте, 1912. године обишао је Италију и Швајцарску. Студирао
је филозофију у Марбургу, али се на крају окренуо књижевности. Прву књигу песама
објавио је 1914. године. У изузетној плејади песника, на чијем челу стоје Александар
Блок, Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин, Марина Цветајева, Борис Пастернак је
најдуже радио и живео. Његов опсежни стваралачки опус садржи неопходну синтезу
и на централној је линији развоја модерне руске поезије.Светској јавности је, на
жалост, постао познат тек поткрај његовог живота, око скандала који су избили
објављивањем његовог чувеног романа “Доктор Живаго у Италији. Код нас је
превођен тек после добијања Нобелове награде.
Дела. Л и р и к а – Близанац у облацима, 1914; Изнад баријера, 1917; Сестра
моја – живот, 1922; Теме и варијације, 1923; Друго рођење, 1932; У раним возовима, 1943;
Земаљски простор, 1945; Изабрани стихови и поеме, 1945.
П о е м е – Деветстопета, 1926; Поручник Шмит, 1927; Спекторски, 1931.
П р о з а – Приче, 1925; Заштитна повеља, 1931; Доктор Живаго, 1931
(Италија).
П р е в о д и – Грузиски лиричари, 1935; Избор из Петефија, 1948; Фауст Гетеа,
1953; Шекспирове драме: Хамлет, Отело, Магбет, Ромео и Јулија, Антоније и Клеопатра,
Краљ Хенрих ИВ, Краљ Лир…
Прави образац прозе коју зовемо пастернаковском – по мишљењу
познаваоца дела овог руског великана – самосвојном и откривалачком, представља
приповетка Детињство Ливерсове…
П.С. – И из ове књиге је, нека волшебна рука, на путу од уредника до штампарије,
исекла следећи прилог: предвиђен да буде одштампан на полеђини корица:
“…Детињство – више него личност једне девојчице, и праведније него да се
слика личност некога ко тек треба да буде личност, овде је посреди једно важно
раздобље живота: пубертет, сазнање о свом телу и издвојености, стицање зрелије
самосвести. Реакције у односу са непосредном околином, новости путовања и
пресељавања у друго место, нови људи. Акценат није на догађајима, фабули, – или у
том погледу нема само једног акцента; преко евентуалних преломних ситуација, уколико
се не прелази овлаш, оно као да се обавијају веловима. Поенту у очекиваном смислу
нећемо наћи. Основна поента јесте не само мењање дана у детињству једне девојчице
из добре куће негде око Урала и њено сазревање, већ много уопштенија и надличнија:
пролази ж и в о т кроз нас, мењамо се и развијамо по законима т е л а и п о н а
ш а њ а. То је тако природно, то болно и слатко струјање које живот изазива у својој
персонификацији, Жењи Ливерсовој. Целина је нешто разливенија него што смо
навикли; просто је издвојен један отсек живота, не зна се шта је иза и испред њега –
и није важно, важно је управо то актуелно парче. И у резултату: оваква целина је,
свеједно, ближа вероватност, комплексније димензионирана. Ми, истина, не знамо
душевни пресек девојчице од четрнаест година, али нас Пастернак натера да његовој
варијанти верујемо…” (Света Лукић: Приближавање Пастернаку – предговор
српском издању Заштитне повеље Б. П., Београд, Нолит, 1958, стр. 22)
И – ником ништа. Та невидљива рука која је елиминисала припремљене прилоге није
нашла начина ни да се извини. Бити даље уредник под таквим околностима није наравно пријатно.
Био сам припремио и предлог наслова за треће коло: (Владан Десница ПРОЉЕЋЕ У
БАДРОВЦУ.Одабране прозе; Александар Лукић МАЕСТРО ПЕР ПЈЕТРО; Иво
Андрић ПРОКЛЕТА АВЛИЈА; Фјодор Михаилович Достојевски БЕЛЕ
НОЋИ.Одабране прозе; Виљем Шекспир ХАМЛЕТ), но издавач је умукао
(почетком лета) и ћути мукло и почетком ове јесени.

Знам: готово је са сарадњом са овим издавачем, можда је то требало учинити још у марту 2006, када су из већ оштампаних примерака Горског вијенца исецали мој поговор!
У Београду, 11. септембра 2006.

„Ко није живео под незамисливим окупацијским (албанско-међународним) физичким и психичким терором какав су косметски Срби, Горанци и многи други подносили, тешко да може разумети чежњу за својом државом, каква год она била, и чежњу за слободом”, истакла је Митра Рељић

Нагрђен српски језик пласираће и сами Срби, преко тзв. повереништва за језике и разноразних комисија за праћење језичких права, каже Митра Рељић, професор српског језика

Митра Рељић Фотодокументација Печата

„Када је реч о општем стању и положају српског језика на Косову и Метохији данас, оно је по много чему горе у односу на претходне године. Уколико се у политици Републике Србије на овом плану нешто радикално не промени, преостаје нам да бележимо учесталост и видове кршења језичких права словенске популације”, рекла је др Митра Рељић у Српској академији наука и уметности где је јуче представљена њена књига „Српски језик на Косову и Метохији данас (социолонгвистички и лингвокултуролошки аспект)”, објављена у издању САНУ и Филозофског факултета у Косовској Митровици на којем ауторка предаје. О књизи су, поред ауторке, говорили и академици Миро Вуксановић и Предраг Пипер.

Професорка Рељић је истакла да је ситуација утолико гора што се маргинализовање, ниподаштавање и потискивање српског језика одвија иза сијасет тела, тзв. повереништва за језике, разноразних комисија за праћење језичких права, која служе као параван за несметано спровођење добро осмишљене стратегије.

„Будући да су у тим ресорима запослени и Срби, па и они без минимума језичке компетенције, стратезима је умногоме посао олакшан, нагрђен српски језик пласираће сами Срби, а слабо едуковано становништво веровати у његову исправност. Најбољи пример ’неговања’ српског језика под контролом приштинских власти представља други програм РТК, уступљен језицима мањина, јер се показало да од запослених назови новинара без елементарних знања нема бољег промотера загађеног српског језика”, рекла је ауторка књиге која инсистира да на државном нивоу мора да постоји јаснија језичка политика када је језик Срба на КиМ у питању.

„Многи житељи, на пример, Средачке жупе (област у околини Призрена), подвргнути бошњакизацији и тихој албанизацији, свесни да ће губитком властитог језика као најважнијег идентитетског ослонца, нестати, и те како су прижељкивали повратак у образовни систем Републике Србије, сматрајући да ту, у првом реду, припадају... Доласком Османлија започето, одсецање од свог рода и језика, те болно поновно располућивање протиче несмањеним интензитетом. Та чињеница показује да наша држава није ни покушала да смањи бројчано осипање корисника српског језика на Косову и Метохији. Последице су јасне: на територији целе призренске општине, изузимајући Богословију, у оквиру које је започела своје образовање и мала Милица, једино српско дете у Призрену, не постоји школа на српском језику”, истакла је у својој беседи др Митра Рељић.

Према њеним речима, уместо борбе за очување језичког и етничког идентитета косметског становништва словенске припадности, власти нас већ деценију и по „теше” латинизмом компромис,односно, нагодба, и сличним из читавог арсенала еуфемизама.

„Тако се дошло до нагодбе са језиком, са живим душама и њиховим достојанством, нечим што ни у једној цивилизованој држави не сме бити предмет нагодбе. На компромис се, по устаљеној навици језичке злоупотребе, наслања мноштво, свакој логици супротних, језичко-мисаоних конструката попут: ’Морална победа Србије’, ’Ми смо све покушали’, ’Боље ишта него ништа’ и слично.”

Истраживачки посао на овој књизи протицао је уз свакојаке проблеме, почев од оног како стићи до одредишта, па како у атмосфери општег страха и подозривости пронаћи саговорнике или проверити место српског језика у говорном репертоару ораховачких Албанаца, што је значило, упутити се инкогнито у албанску продавницу, у кафић, на дечје игралиште, у текију.

„Ко није живео под незамисливим окупацијским (албанско-међународним) физичким и психичким терором какав су косметски Срби, Горанци и многи други подносили, тешко да може разумети чежњу за својом државом, каква год она била, и чежњу за слободом”, истакла је Митра Рељић. Она је нагласила да што је више медијске промоције будуће „среће” косметских Срба у оквиру институција тзв. Републике Косово, то је више неразумевања за и најмањи глас отпора који стиже оданде.

У њеној књизи поменут је, у науци познат, феномен говорног поремећаја, изазван напрегнутим психичким и емоционалним стањима. „Тешкоће при артикулацији гласова, промуклост, све до престанка говора – стање које се понекад кобно завршавало, било је пратећа појава перманентног стреса, свесног и несвесног страха у првим годинама протектората, посебно у градовима заточених Срба. Таквих појава несумњиво има и данас.”

М. Сретеновић објављено:у Политици, 15.04.2015

TEŠKA MUKA.Pećina koja je preuređena

 Teška muka

Kada se Milašin Stojanović iz Panjevca kod Despotovca, koji je od 1989. godine radio u kantonu Uri Aldorf u Švajcarskoj, 2000. godine vratio u zavičaj, jer je otišao u invalidsku penziju, najviše vremena provodio je u Vukovačkom potoku, šumi sa stoletnim stablima i opijajućim mirisom bagrema. Za 13 godina napravio je tu neobičan kompleks za odmor koji je nazvao Teška muka.

Milašin sa zubima medveda iz pećine

Njegov ranč nalazi se daleko od gradske vreve, drčanja poljoprivrednih mašina i, posebno letnjih vrućina, jer je ovde uvek hladnije za 15 stepeni. Mnogi su mu rekli da sam je za velike pare koje je uložio mogao da kupi stan u Beogradu ili vikendicu u nekoj banji, ali tamo nikada ne bi imao ono što je upravo po njegovoj meri.

Kuća-posao - Obišao sam celu Evropu, ali nigde nisam našao ovo što imam ovde. U Švajcarskoj sam zaboravio da se smejem. Svi zemljaci koji su otišli u inostranstvo ili su rasturili brakove ili su im deca ostala tamo, a oni su se vratili. Tamo se mnogo štedi tako što se ljudi ne druže, nema slava, povojnica, zavetina, svadbi. Samo kuća-pos'o, kao to reče Ekrem. Ali, ne meri se sve parama. Ima nešto što je važnije od njih - kaže Milašin.

Upravo na ovom mestu svojevremeno je njegov pokojni otac Živadin napravio kućicu da porodica ima gde da se skloni od nevremena, jer je u okolini imao imanje od tri hektara.
- Tu smo i držali stoku da ne bi bila blizu kuće. Moja majka Milena umrla je na samo pedesetak metara od te očeve kućice kada se iz njive vraćala kući. Slika majke, koja je kroz ovu šumu bezbroj puta teglila džakove koncentrata na leđima, nikako me nije napuštala. Iako je udaljena samo kilometar od sela, do nje su vodile samo šumske stazice. Da bih stigao do tog mesta, guslao bih traktorom čitav sat - priča Milašin za "Vesti".

Šarani i koze

Tek kada je snahinom ocu Neđi Stevanoviću pre četrnaest godina pokazao očevo imanje, koje je bilo obraslo u korov, sinulo mu je da bi mogao da ga preuredi. Pošto zbog bolesti nije mogao da radi, njegov sin Darko, koj je ostao u Švajcarskoj, pomogao mu je finansijski. Prvo je napravio put od sela do kućice. Mesec dana su sve raspoložive mašine firme Ult iz Despotovca kopale i ravnale nepristupačan teren.

Šumski kompleks za odmor

Stojanovići su računali da će komšije koje imaju kolibe i kojima bi taj put takođe bio potreban da pomognu novčano. Svi su obećali, a onda odustali, pa je Darko uložio 20.000 švajcaraca. Pošto su često imali problema sa pijaćom vodom, a Milašin je otkrio izvorsku vodu, napravio je česmu za putnike namernike i vodu, koja ima prirodan pad, doveo do sela. Komšije su se, doduše, tada uključile, pa su troškove podelili. Onda je Darko i pored česme napravio put, koji ga je koštao 20.000 evra.
 

Pećina koja je preuređena

- Zato sam ovaj svoj raj nazvao Teška muka. Čini ga nekoliko kućica od drvenih oblica od stotinak kvadrata. Imam sobu za spavanje zimi, letnju sobu u kojoj nikada ne ložim i letnjikovac. U obližnjem jezercetu uzgajam šarane od po pet kilograma, imam ukrasne koze, dva divlja praseta, dva zeca i običnu kozu. Najvažnije je da ovde imam svoj mir - zadovoljan je Milašin.

Medved iz praistorije

Ćeze za mladence

On se tu nije zaustavio nego je bagerima proširio jednu pećinu koja se nalazi bliže selu i napravio prostor za kobilu Doru, lovačke kerove, sobicu u koju je doveo vodu. U ovoj pećini Milašin čuva fijaker i čeze u kojima vozi prijatelje pred oltar, jer kaže da nema nameru od toga da pravi biznis.

- Fijaker sam platio 1.000 švajcarskih franaka, čeze 500 evra, Doru 600 evra, a opremu za nju 500 evra. Originalno sedlo iz Belgije platio sam 800 evra da bi mi bilo udobno pošto sa Dorom idem u lov. Od prijatelja sam dobio sombrero iz Španije. Kad ga stavim na glavu, pola Teške muke je u ladovini - kroz osmeh će Milašin. Zanimljivo je i da je u toj pećini pronašao zube medveda, stare 10.000 godina. Slao ih je analizu i saznao da je medved došao iz Švajcarske.
 

Deo letnjikovca

Skoro ne postoji javna ličnost koja nije bila gost Teške muke. Milašin ne želi da odaje njihova imena, ali kaže da ovde imaju jedinstvenu priliku da se opuste daleko od očiju ljubopitljive javnosti. Nedavno su mu gosti bili glumac Radoš Bajić i Đoda, popularni lik iz serije "Selo gori, a baba se češlja".

- Kuma Slobodanka Simić iz Plažana pomaže mi da ugostimo sve goste. Tom prilikom bilo je nas tridesetak. Njih desetak nije pilo alkohol. Mi ostali popili smo 80 litara vina. Pilo se kao pod nadnicu. Pojeli smo dva vepra od po 80 kilograma. Inače, ovde se jede samo jagnjad do 30 kilograma i a prasad do 20 kilograma - priča Milašin.

Propast Srbije

Milašin je u zavičaju jedno vreme radio u rudniku i imao oko 1.500 nekadašnjih nemačkih maraka. Da bi napravio kuću u Panjevcu, podigao je kredit. Šest meseci kasnije otišao je u Švajcarsku gde je imao platu od 1.200 franaka. Međutim, za pola godine plata u Srbiji je pala na 500 maraka.

- Kada sam posle osam meseci došao u Srbiju da izmirim dug za kredit koji u međuvremenu nisam plaćao, radnica na šalteru Jugobanke me je pitala da li bih mogao da platim ceo kredit sa kamatama. Rekao sam da je to nemoguće. I ne slušajući šta joj kažem, ona je računala, računala i rekla mi da dugujem 98 franaka. Ja sam je pitao da li je to mesečni iznos. Ne, rekla mi je. Toliki je ukupni dug sa kamatama. Samo što nisam pao na šalter kada mi je to rekla. I kako onda Srbija da ne propadne - pita se Milašin.
      = izvor: VESTIonline