Kritičari „Večernjih novosti“ odabrali ...

DINAMIKA HAOSA

PIŠE: BORISLAV ANĐELIĆ

“MONTEVIDEO, VIDIMO SE”, Dragan Bjelogrlić

“VARVARI”, Ivan Ikić

“BRANIO SAM MLADU BOSNU” Srđan Koljević

“TOP JE BIO VREO” ,Slobodan Skerlić

“NEPOSLUŠNI”, Mina Đukić

UPRKOS dinamici haosa na sveukupnoj filmskoj sceni, srpska kinematografija je u
protekloj godini imala zavidan rezultat. Posle izvesnog produkcijskog
zastoja u 2013, u protekloj godini se našlo čak 15 dugometražnih igranih
i dokumentarnih filmova, što je rezultat za poštovanje. Ostvareno je i
značajano približavanja gledaocima, uz relevantan balans između
umetničkih pretenzija i komercijalnog interesa, ali ne nauštrb
kvaliteta.

Ubedljivo, na vrhu te produkcije nalazi se film
“Montevideo, vidimo se” Dragana Bjelogrlića. Mada je reč o nastavku
projekta “Montevideo”, ovaj film na upečatljiv način, po atraktivnom
scenariju Ranka Božića i Dimitrija Vojnova, u osmišljenoj režiji
Bjelogrlića i uz efektna tumačenja mladih glumaca na čelu sa Milošem
Bikovićem, prosto pleni pažnju od prvog do poslednjeg trenutka.

S punim razlogom ova “urugvajska saga” o našim fudbalerima ispunjena
kvalitetnim humorom i pozitivnom energijom, koja nam je očigledno bila
preko potrebna, imala je rekordnu gledanost, a svojim uspehom vratila
publiku domaćim autorima.

Značajan doprinos srpskom filmu dali su prošle godine autori debitanti. Među
njima posebnu pažnju zaslužio je film “Varvari” Ivana Ikića. Za razliku
od fudbalskog ambijenta iz “Montevidea” iz sredine prošlog veka, Ikićevi
“Varvari” se bave današnjim mladim navijačima iz urbane srpske
provincije, koji na brutalan i bolan način tragaju za svojim mestom pod
suncem u savremenoj Srbiji, opterećenoj kriminalom, korupcijom i
devalvacijom svih vrednosti. Vodeći glumci su naturščici, Željko
Marković i Nenad Petrović, koji nas uz podršku Jasne Đuričić, suočavaju
sa tmurnom realnošću sredine u kojoj žive.

U godini koja je obeležila vek od početka Prvog svetskog rata, zahvaljujući Srđanu
Koljeviću i njegovom filmu “Branio sam Mladu Bosnu” dobili smo
respektabilan pogled u našu prošlost. Koljević se, doduše, samo posredno
bavi ratom, okosnica je, po sopstvenom scenariju, drama u sudnici, u
kojoj je glavni junak mladi austrijski advokat Rudolf Cistler, koji
brani članove Mlade Bosne koji su učestvovali u atentatu na Ferdinanda.
Sjajna glumačka ekipa sa Nikolom Rakočevićem na čelu izvrsno je
realizovala rediteljsku i scenarističku ideju Koljevića.

Po provokativnom romanu “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, povratnik u
našu kinematografiju posle dužeg vremena, Slobodan Skerlić, snimio je
uzbudljiv i dirljiv film. Zanimljiv je i debitantski film “Neposlušni”
Mine Đukić u kom dvoje mladih na setan i melodramatičan način tragaju za
svojim uspomenama iz detinjstva i zagubljenim tragovima ljubavi.

Na kraju, svojevrsno zaokružavnje prisutne komercijalne tendencije u našoj
kinematografiji uz plasiranje “kritičkih” pogleda na savremeni svet,
dali su filmovi “Spomenik Majklu Džeksonu” Darka Lungulova, “Atomski
zdesna” Srđana Dragojevića i “Mali Budo” debitanta Danila Bećkovića.

UMETNOST BEZ PUBLIKE

PIŠE: VASILIJE B. SUJIĆ

MILE GROZDANIĆ, Galerija “Haos”

RADISAV TRKULjA, Galerija RTS

JUGOSLAV VLAHOVIĆ, Muzej primenjene umetnosti

ŠEMSA GAVRANKAPETANOVIĆ, “Atrijum” Biblioteke grada

ALEKSANDAR CVETKOVIĆ, Galerija “Progres”

POEZIJA je neophodna - samo ne znam zbog čega” svojevremeno je izjavio Žan
Kokto. Ona danas pokriva i sadašnje vreme kulture Srbije bolje nego u
trenutku kada je izrečena. Zna se da je umetnost potrebna ali se ne zna
zbog čega! Svako dalje objašnjenje mora krenuti od činjenice da smo
danas u nekom čudnom obliku kapitalizma u kojem se prepliću tržište i
humanistički zahvati zaostali iz vremena samoupravnog socijalizma.

“Sve što bi kralj Mida dodirnuo rukom, pretvorio bi u zlato - kapitalizam je
sve pretvorio u robu”. Ovu onespokojavajuću misao napisao je Ernst
Fišer u knjizi “O potrebi umetnosti” objavljenoj 1959. godine. Na kraju
se, ipak, u poslednjoj rečenici trgao i zapisao: “Umetnost neće umreti
pre nego što umre čovečanstvo.” Usuđujem se da tvrdim da je to jasno bez
obzira na uticaj novca i političara. Očigledno da se danas umetnost u
Srbiji ne događa spontano već okolo struje klišei u koje se umetnik
uklapa. Zato je nemoguće pojedinačno vrednovanje pošto unutar njega
vlada zasićenost i samozadovoljnost. Princip je: sve za danas, ništa za
juče ili sutra.

Ovom prilikom lista pet izložbi (Mile Grozdanić, Radisav Trkulja, Jugoslav Vlahović, Šemsa Gavrankapetanović,Aleksandar Cvetković) je moj izbor koji upućuje na traganje umetnika
izvan klišea koje nameće tehnološka brzina reprodukcije. Oni nude svoj
pogled na svet. Tragaju, otkrivaju, idu napred, vraćaju se da još jednom
provere u stalnom strahu da su u svom delu nešto propustili, pogrešno
postavili, nečim ga zagušili.

Kada se tokom devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka pojavila
moderna umetnost mnogi su se, takođe, uplašili da će umetnosti nestati.
Umetnost je preživela i oni koji su poverovali u reči Petra Odavića,
povodom ozložbe Nadežde Petrović, “da gospođica ne nađe boljih uzora od
bolesnih i trulih mozgova impresionista” teško su kasnije shvatili
protok novih umetničkih ideja. Današnje tehnološki ubrzane umetničke
struje poštuju samo ono što je vreme donelo - umetnost bez umetnosti.
Doista to se ne može ni prihvatiti niti odbaciti. Za to će se postarati
vreme a ne bespogovorni “autoriteti”, kao se to danas uobičajilo.

Oni nešto “proglašavaju za umetničko delo” a nešto ne. Jost Smirs je 2003.
godine konstatovao da je “količina savremene umetnosti gotovo
neograničena, a čitava ideja porocene umetničke vrednosti puna
nesigurnosti.” Vreme čišćenja tek dolazi pošto ni elitistička umetnost
ne može bez publike. To je pokazao ovogodišnji Oktobarski salon na kom
je registrovano oko 3.000 posetilaca. Bez publike - taj čudni podatak
sve govori - to su zakoni potrošačkog društva. U navedenom slučaju nula
više ili manje - šta to ima veze. Tačan je samo broj ambicioznih i
umreženih umetnika. A on je bezgraničan pošto se ne vodi računa o
talentu!

IMA LI PILOTA U AVIONU?

PIŠE: DRAGANA BOŠKOVIĆ

“UNOSNO MESTO”, Nikolaj Ostrovski, režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište
“DOKTOR NUŠIĆ”, Branislav Nušić, režija Kokan Mladenović, Narodno pozorište Kruševac, Narodno pozorište Sombor “KAZIMIR I KAROLINA”, Eden fon Horvat, režija Snežana Trišić, Atelje 212

“POSTMODERNI KABARE DOBROG VOJNIKA ŠVEJKA”, Aleksandar Lukač / po Jaroslavu Hašeku/, režija Aleksandar Lukač, Šabačko pozorište

”SAN LETNjE NOĆI”, Viljem Šekspir, režija Đurđa Tešić, Pozorište “Boško Buha”, Večernja scena

NEDOVOLjNO kvalitetno vrednovana, predstava “Unosno mesto”, za divno čudo, nije
donela Sterijinu nagradu Branislavu Lečiću, koji je u njoj prosto
maestralan. O rasprodaji svega, o duhovnoj i moralnoj devalvaciji, Egon
Savin je sačinio pozorišno delo koje treba da obeleži više nego samo
jednu godinu. Tačno, precizno, emotivno, značajno za pozorište uopšte,
Savin je, u svom poznatom maniru, postavio na scenu čitav jedan svet i
danas, nažalost, prepoznatljiv.

U ovoj godini, kada se obeležavalo sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića, nagledali
smo se ne samo proizvoljnosti na Nušićeve teme, nego i predstava koje sa
Ben Akibom nemaju nikakve veze. Svetao primer predstave koja se ne drži
slepo Nušićeve komedije “Dr”, ali ostaje, u ovom vremenu, na istom
tragu je “Doktor Nušić”, u koprodukciji dva danas moćna srpska teatra,
sa songovima Marka Šelića Marčela i u režiji najzanimljivijeg reditelja
poslednjih godina - Kokana Mladenovića. Rasprodaja znanja, kupovina
diploma, društveni uticaji i politikantska moda su osnove ovog
brehtovsko-nušićevskog kabarea.

Nedavno izvedena, stilizovana igra kontroverznog Edena fon Horvata “Kazimir i Karolina” govori o
slabosti ljubavi pred materijalnim momentom. Didaktična u nameri da
spreči niske instikte, a smeštena u minhenski Oktoberfest tridesetih, u
kome i danas živimo, ova predstava će tek dobiti punu satisfakciju u
svom dugom scenskom životu. Katarina Žutić i Jelena Đokić su zasigurno
kandidatkinje za značajne glumačke nagrade u sledećoj kalendarskoj
godini.

U gotovo istekloj 2014. godini, osim jubileja Branislava Nušića, srpska
pozorišta su imala za mnoge nedosegnut zadatak da kvalitetnom predstavom
obeleže ovu godinu, kao stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata.
Šabačko pozorište je jedino, a da to nije bio gromoglasan pucanj uprazno
kao kod drugih, sačinilo moderan, duhovit, ironičan “Postmoderni kabare
dobrog vojnika Švejka”, oslanjajući se na provereni Hašekov humor i
prostudiranu Lukačevu režiju, uz učešće svog izuzetnog glumačkog
ansambla.

U godini još jednog jubileja, ovoga puta Viljema
Šekspira (godišnjica i rođenja i smrti) dobili smo novo tumačenje “Sna
letnje noći” kao treš medijski karneval, i ovo tumačenje je, kao što je i
red, podelilo kritiku. Predstava u kojoj briljiraju Nebojša Glogovac i
Dejan Dedić je definisana teatrom u kome je postavljena (večernja scena
teatra za decu) i presek je kulture zabave i tretiranja ljubavne
persiflaže, koja je u ovom vremenu postala navika.

Ovaj  pregled je, dakle, suma jubileja koji su se u srpskim (ne samo
prestoničkim) pozorištima obeležavali u 2014. godini i pokazuje koliko
je domaći autor (sa kvalitetnim tekstom) malo prisutan na našim scenama.
O mladim piscima, koji treba da nastave našu nacionalnu dramsku
umetnost, da se i ne govori.

Najbolje iz 2014. godine | Kultura | Novosti.rs

Čuvari sećanja

U POLUSNU ili snovima na javi, romanopisac je često poput mesečara,
duboko utonuo u ono što mora da napiše. Dobitnik Nobelove nagrade za
književnost, francuski pisac Patrik Modijano, izneo je ovo poređenje u
tradicionalnoj besedi održanoj u nedelju, u holu Švedske akademije
nauka. Najprestižnije svetsko priznanje biće mu uručeno u sredu, kada i
ostalim ovogodišnjim laureatima.
- Verujem da svet muzike ima jednak odnos intimnosti i
međusobnog dopunjavanja, kao veze između pisca i čitaoca - rekao je
Modijano. - Oduvek sam smatrao da je pisanje nalik muzici, samo mnogo
manje čisto. Zavideo sam muzičarima na uzvišenijoj umetnosti. I
pesnicima, koji su bliži muzičarima, nego što su romanopisci. Kao dete
počeo sam da pišem pesme, pa me je zbog toga sigurno snažno pogodila
opaska koju sam jednom pročitao da su "prozni pisci nastali od loših
pesnika". Za romanopisca je, govoreći jezikom muzike, pitanje veštine da
sve ono što vidi - ljude, pejzaže, ulice - pretvori u partituru sa
istim melodijskim delovima, iz knjige u knjigu. Ali, pisac u tome ne
uspeva da dosegne savršenstvo i žali što nije muzičar, pa ne može da
komponuje Šopenova "Nokturna".
Govoreći o svom shvatanju uloge
pisca, istoriji i sećanjima kao građi od kojih nastaju knjige, Modijano
je pomenuo i za njega posebno značajne pesnike i pisce - Jejtsa,
Mandeljštama, Bodlera, Malarmea, Balzaka, Flobera, Stendala, Dikensa,
Tolstoja, Dostojevskog, Poa... Nobelovac je priznao da uvek dva puta
razmisli pre nego što pročita biografiju nekog od svojih omiljenih
autora, jer se biografi često oslanjaju na sitne detalje, nepouzdana
svedočenja očevidaca, karakterne nedostatke... Jedino intimno
približavanje piscu, po njegovom mišljenju, moguće je čitanjem dela, jer
je on upravo tu u svom najboljem izdanju.

-
Neću vas mučiti svojom ličnom pričom, ali mislim da su neke epizode iz
mog detinjstva posejale seme za nešto što će kasnije izniknuti u mojim
knjigama - objasnio je Modijano. - Često sam bio daleko od svojih
roditelja, odsedao kod njihovih prijatelja o kojima ništa nisam znao,
stalno menjajući kuće i mesta. Ništa me tada nije iznenađivalo, čak su
mi i bizarne situacije delovale savršeno normalno. Tek mnogo kasnije me
je moje detinjstvo pogodilo kao nešto enigmatično i pokušao sam da
otkrijem više o tome ko su bili svi ti ljudi kojima su me roditelji
ostavljali i koja sam sve to mesta promenio, ali nisam uspeo da ih
identifikujem. Moji bezuspešni pokušaji rešavanja ovih misterija
pobudili su želju za pisanjem, kao da su pisanje i imaginacija mogli da
mi pomognu da povežem sve te pokidane veze.

Zadatak pesnika i pisaca, po njegovom mišljenju je, da u životu običnih ljudi,
svakodnevici i banalnostima, pronađe dublja značenja, da razotkrije u
svakom pojedincu misteriju postojanja. Ali i da čuva sećanja:- Imam osećaj da je danas sećanje mnogo manje sigurno u sebe, da je u stalnoj borbi sa amnezijom i zaboravom. Taj lažov, taj masovni zaborav
koji zamračuje sve, čini da možemo samo da prikupimo fragmente
prošlosti, nepovezane tragove, prolazne i gotovo nepojmljive ljudske
sudbine. Ipak, zanimanje pisca je da kada se suoči sa tom velikom
praznom stranicom zaborava ponovo učini vidljivim bar nekoliko iščezlih
reči, poput izgubljenih santi leda koje se pojavljuju na površini okeana
- zaključio je Modijano.

MODILjANI

- MOJ dalji  rođak Amadeo Modiljani je za modele svojih slika birao anonimne ljude,
decu i devojke sa ulice, služavke, seljake, mlade šegrte. Slikao ih je
intenzivnim potezom četkice, koja podseća na veliku tradiciju toskanskog
majstora Botičelija i slikare "kvatroćenta" iz Sijene. On im je davao -
ili bolje reći u njima otkrivao - svu uzvišenost i plemenitost koja je
bila u njima, ispod njihove skromne pojavnosti. Rad pisca mora da ide u
istom pravcu. Njegova imaginacija, daleko od odstupanja od realnosti,
mora da dopre do same suštine i otkrije šta je skriveno iza pojavnosti.
Mogao bih da poverujem da je romanopisac, kada je najbolji, neka vrsta
vidovnjaka ili vizionara. On je i seizmograf koji beleži i jedva
vidljive pokrete.

Modijano: Pisci su čuvari sećanja | Kultura | Novosti.rs

„Хомољски wеcome coktel“ Звижд; Хомоље

Када нас је домаћин у општини Кучево, Миодраг Винкић, у знак добродошлице недавно позвао на „Хомољски wеcome coktel“, очекивали смо, искрено, да су белосветски трендови стигли и до овог, помало заборављеног дела Србије. Међутим, уместо испред савременог „метал-стакло“ ресторана у селу Каона, наш аутобус се зауставио испред обичне воденице. Додуше, сада се воденице не срећу „на сваком кораку“, ниједна више није обична, а посебно ова. Стара је, кажу, више од 180 година, вазда је млела жито и кукуруз, а воденични камен се и данас окреће. Чак осамнаест ортака је равноправно дели, па је заиста чудно како све то функционише. Као да нисте у земљи Србији.

Наравно, помисао на ice-coffe, espresso или обичну кока-колу смо брзо заборавили, а домаћини су нас понудили оним што су имали и „шта се затекло“ – качамаком и пројом, сиром и кајмаком, сувим месом и ракијом! Сасвим довољно за нешто што бисмо назвали почетком авантуре или, једноставно, путовање у тајанствени свет Хомоља.

Слика са планине Радан, насеље Ђурашковићи, зима 2013. ("Заветине")

Трагична судбина сестрице Јелице

Колико је већини Срба овај крај и данас непознат, можда говори и мала анкета. Наиме, пре поласка на пут смо се, шале ради, пропитали колико заправо знамо куда идемо. Чули смо, наравно, за хомољски сир, знали смо и за одличан мед, за влашке обичаје, песму и игру. И наравно, знали смо да се налази „негде“ на истоку. А то „негде“, заправо, почиње већ на стотинак километара од Београда. Када прођете Пожаревац и кренете ка Кучеву, након свега двадесетак километара стижете до Малог Црнића, прве од четири хомољске општине. Ту је била и прва станица нашег путовања, које је за новинаре престижних београдских редакција недавно организовала Америчка фондација за развој (УСАИД), желећи да покаже шта је до сада овде урађено. Реч је, заправо, о пројектима које помаже Америчка влада у разним областима привреде и друштва источне Србије, али ће путнике, верујемо, више занимати занимљивости и туристички садржаји овога краја. А да се има шта видети, уверили смо се већ на првој паузи.
У близини Малог Црнића је манастир Заова. Црква је сазидана почетком 19. века на темељима храма који је, према предању, уочи Косовског боја подигао кнез Лазар. Посвећена је светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, слави се овде и свети Лазар, али је, кажу, најсвечаније 2. августа, на дан светог Илије. Тада народ из околних села у великом броју долази цркви, а повод је једна несрећна епизода из још трагичније српске историје. Наиме, старије генерације се вероватно сећају народне песме о судбини сестре Јелице, коју је завидна јетрва оптужила за смрт свога детета. Не верујући у сестрину невиност, брат је наредио да је коњи живу растргну. Како то обично бива, за истину се доцкан сазнало, али је успомену на тужни догађај сачувао народ. Легенда каже да су на местима где су пали делови Јеличиног тела подизани манастири, а сам кнез Лазар је, ужаснут оним што је чуо, заповедио да се на њеном гробу подигне и ова црква.
Околина манастира ће привући и оне којима историја није посебно занимљива. У близини је мало, порибљено језеро, које лети посећује велики број викендаша и пецароша. Поред обале је и мали Ловачки дом са неколико соба у којима нема великог комфора, али љубитељима природе, посебно оним са скромнијим могућностима, то неће превише сметати. Где су ловци ту су и ловишта, а по њиховој причи околне шуме обилују разним зверчицама. Треба поменути и два извора лековите воде, али и бројне пешачке стазе на којима ћете, барем на тренутак, заборавити свакодневне проблеме.

       = извор: видети више: Хомоље

ХАРМОНИКАШ / Мирослав Димитријевић

Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште (Заветине)

    Кад Драгче Випин продаде кућу и купи сину Мији хармонику, ону белу талијанске производње - „гверинку“, село стаде да се крсти као да се задао олујни облак с Јухора.

    Мија оде у бели свет да учи свирање, а Драгче се пресели у колибу на брегу и стаде да проси..

    Седам Светих Сава прођоше, а од Мије ни трага ни гласа. Кад дође осма Благовест, зададе се човек од Винске ћуприје. На Ђукицком гувну отвори хармонику. Прхнуше тонови у небо као чворци из винограда. Мији играју прсти као да пипа врелу плотну, а арија сетна и жалостива, срце да ти спаруши.

    Народ ноге да покрши, само да види небеског свирача. А Мија накривио главу: једним увом слуша хармонику, а другим прислушкује како  анђели реагују. Тако се причињава.

    У колиби не затече оца. Првог дана на Божић положајник га нашао уроженог од зиме. Направи Мија нову кућу поред очевог ћелерчета, ожени се и доби сина.

     И изиђе на глас: Најбољи хармоникаш у целом Средњем Поморављу, море и даље - нема му равна од Ниша до Београда,  ни од Крагујевца до Зајечара.

     Мија држи думен. Сви њега траже, чак и  највећи богаташи у раваничком и беличком округу, а у Темнићком и Расинском срезу заказују свадбе по Мијином календару.

     Кад ти Мија одсвира песму, остане ти у души неки ожиљак, али тог момента не мариш да умреш.

     Највећи Газда Лика Касапин ожени најзад свог шантавог сина Делимира. Свадба се урекну за јануар.

      Зима. Пуца дрво и камен.  На Морави лед дебео две судланице. На бркове и стрехе хватају се ледене луле, које гладна деца сишу као на летњем вашару.

      Мија стаде насред Ликине авлије и развеза. Све што имаде здраве ноге ухвати се у коло. Ђипају момци, упредају се девојке, врцкају снајке... Народ весео, блиста. Просветлио се некако у лицу, као воћке пред зрење. Газда Лика коловођа, до њега снајка, девери, младожења... Стапкаше онај снег, док си рекао – белегија.

     Мијина хармоника бруји као кошница. Лије се онај звучни мед, па ти се лепи за срце. Угреја се бела „гверинка“, потекоше врући звуци, а народ се - презноји од среће.  Добро, није му први, нити последњи пут. Мија свира као у помамилу, а народ игра као да га девет тарлема ухватило.

      Од вреле свирке капнуше прве капи са стрехе. С крова поче да се топи снег. И с околних слемена стаде да се слива вода. Разбљузга се под ногама, направи се водушљак, а коло игра, игра, игра...

      Почеше да се топе и суседна брда: Главица, Матицка пољана, Металиште и Саставци. Диже се водостај до колена. А коло начуљило уши, ужагрело очи и пиљи у Мију. Нико да примети чудо невиђено. Нико да се пусти из кола.

      Мехови хармонике се усијали, распирују ватру, ужарила се мелодија, а народ се попалио, као да му је пред главу. Пословица каже: „Свети Сава воду заковава“, а у Рашевици - пролеће на тај дан.

      Али кад од врелца поче да се топи државна шума: Сојак, Шибовити, Медвеђи, Оштра главица, Мала и Велика Ветриња, народу дође до гуше.

     Вире оне веселе главе из воде, заруменеле се као кајсије, подврискују од милине, и врте се у круг.

     И Мија умало да подави пола села. Растопи се коло, као коцка шећера.

       = извор: из рукописа М. Димитријевића: КРАТКЕ ПРИЧЕ О ДУГОВЕЧНОМ

    

Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште, црква изнад Вражјих стена  (Заветине)